О Кришнаизму

 

Једним од основних утемељивача бенгалског кришнаизма је био песник и мистик Чондидаш – трагична фигура, окружена ореолом тајанствености, која по нечему подсећа на јересијарха и оснивача гностичке секте Симона врачара.

Чувени Симон врачар, коме су у Риму поставили статуу са натписом „Симону – великом богу“, иступивши против Апостола Петра, као египатски жреци Јаније и Јамврије против Мојсеја, учио је о нечем сличном. Он је себи за сапутницу узео блудницу из града Тира и водио је са собом. Симон је говорио, да је он – божанство, а његова сапутница – оваплоћење оне прекрасне Јелене, због које је започет Тројански рат. Однос према својој сапутници он је сматрао симболом љубави божанства према палој људској души. Његови следбеник Карпократ је разрадио читав ритуал еротике као мистичких обреда и окултних посвећења. Одбацивање тела доводило је гностике или до сурове аскетике или, напротив, до ритуалног разврата.

Чондидаш је живео на граници XIV и XV века у Бенгалу. Монголски походи и Тамерлан учинили су да у северне провинције Индије проникне ислам. Овде је изникао центар великог религиозно-философског покрета – суфизма. Ислам је донео идеју личног Бога. Браманизам је у свест суфиста уњедрио божанственост самог човека, што је довело до идентфикације, његове истоветности са Богом. У муслиманству су била разграничена два плана: духовни и физички, небески и земаљски. У хиндуизму је постојао један план. Суфизам је помешао и заменио та два плана: Бог се ставља на место човека, а човек – на место Бога.

Бенгал је – земља песника. Сваки бенгалац је у души песник. Ако је Арабијска пустиња располагала пустињацима за размишљање о вечности, то су џунгле и вртови Бенгала, његова поља са јарким бојама и језерима са пливајућим лотосима, где је чак ваздух одисао осећајношћу и негом, породили прототипове прича „Хиљаду и једне ноћи“. Поезија Бенгала, чак богослужбене химне биле су прожете танким слојем страсти, попут снажног мириса гореће сандаловине.

Чондидаш је произишао из древног рода брамана. Он је са својих девет година примио иницијацију од жреца богиње Дури (саме оне, коју је после други жрец, Рамакришна, називао „мајком света“). Брамани су се сматрали земним боговима. Више од свега за брамана је било чување чистоте касте – то је дуг пред божанством.

Али се догодило нешто непредвиђено: жрец је пољубио жену из најниже касте по имену Рами, просту праљу, и бацио изазов тој средини, у која га је родила, васпитала га и учинила жрецом, што је у свести хиндуса више од степена раџе. Љубав је све виша освајала срце жреца. Његове молитве богињи Дури су прелазиле у посматрање своје љубљене Рами. У време тих медитација, постао је уверен, да је он – пројављење духа Кришне, а Рами – ваплоћење возљубљене Кришни – пастирице Радхи.

Чондидаш је био уверен, да је то тајна, коју му је открила богиња Дурга. Чондидаш је написао песму „Хвала Кришна“, где се преплићу мистичка и чулна љубав. Чулна љубав у њеном реалном пројављивању, постаје симбол љубави божанства и душе човека, а мистичка љубав, оличена у Кришни и Радхи, оваплоћена у култу земаљске љубави.

Чондидаш је био прогнан из друштва, али је то примио као ослобођење од робовања законима и обичајима и објавио, да је највиша форма љубави – порочна љубав, која ломи све забране. Он је почео живот луталице, најнижег певача. У својој песми „Хвала Кришна“, он се труди да преда сва стања љубави, укључујући и њен трагизам. Његова поезија се разликује не толико од поезије европских мистика, већ чак и од лепе лире персијских суфиста, тиме што су се они за земну љубав служили само симболима, а за Чондидаша је то била вишеструка реалност.

Живот Чондидаша, као и живот Симона мага завршио се трагично: у њега се зљубила жена емира, очарана његовим љубавним песмама, а супруг је, сазнавши за ту новелу, наредио да се певач жив спали.

Поема „Хвала Кришна“ је имала велики утицај на кришнаистку поезију и не само на поезију, већ и на религиозне обреде, који су имитирали сцене виђања кришне и пастирице Радхи. Суштина бенгалског кришнаизма је у следећем: више свих философских и религиозних учења, укључујући чак и књиге Веда, стоји љубав. То је њихова религија. Љубав сексуална и љубав трансцендентна се по природи не разликују не разликују једна од друге, само у степенима и сублимацији (очишћење, просветљење).

Кришна, који је у хиндуистичкој митологији представљен као ваплоћење (аватара) Вишнуа, јесте главно божанство. Циљ човека – трансцендентна љубав према крижни, али њу треба обучавати кроз ниже степене љубави. Први степен љубави – то је степен роба према свом господару (дасја бхав - ропска преданост). Пролазећи тај степен служења, кришнаит прелаз на други степен – друга (сакја бхав - другарска привезаност); затим – степен родитељске љубави: на Кришну гледа као на дете, кога носи у виду лутке на рукама, њега повијају и хране (ватсаља бхав – родитељско осећање); даље – љубав супруга, при чему Кришну представљају као свог  супруга или супругу (мадхура бхав – еротска љубав између мужа и жене); а највиши степен је порочна љубав (порокија бхав – порочна љубав); њен пример – жена, која мења свог мужа. По мишљењу бенгалских кришнаита, таква љубав, повезана са бешчашћем и осудом, поставља човека ван етичких правила, обичаја и традиција друштва, што му пружа осећање независности и слободе. За кришнаите, друштвени морал – то је форма ропства и угњетавања, која мора бити уништена унутрашњом експлозијом душе – али по коју цену?

Кроз векове, најпопуларнијим покретом у бенгалском кришнаизму био је бхакти – „надхура бхав“, култ еротске љубави у образима Кришне и пастирице Радхи, укључене у мистерије и храмовне ритуале. Песници „мадхура бхав“ су на језику браџи опирну химнографију, која се постепено истргла из вишнуитских храмова Бенгала, химни Ригведе и Упанишада, састављених на санскриту. Кришнаитске песме су се спроводиле култним плесовима и музиком. Неретко су сами песници – расики, певачи Кришниних похода, испуњавали своје творевине под пратњом њихових дела или импровизоване музике.

Сродност између кришнаита и сиријским гностицизмом посебно се јасно пројављују у шактијској секти, под називом Радха-Валлабхал. Овде се Радха представља као женски аспект божанства, као сиријска „мајка света“. Та женствена љубав као динамика стварања света се подвлачи у култу Астарте, у системима древних гностика Валентина и Василида, и садржи се у екстатичним проповедима Монтана, присуствује у мистичкој философији кабалиста и њиховим европским наследницима: Бемеу и Сан-Мартену.

Шактизам[1] се просвећује у поезији симболиста, звучи као лајтмотив у савременој нам софиологији („тројанском коњу“ Православља), његовим задахом су прожете странице књига Владимира Соловјева, Флоренског и Булгакова. Посебно јарко се шактијска тенденција изразила у делу Соловјева „О смислу љубави“. Разуме се, у тим делима Софија појављује се пред очима хришћанског света, не у виду плесајуће бајадере, украшене набедреним појасом, већ у образу „прекрасне даме“ Блока, обучене у „звездане детаље“. Међутим, то је исто.

Вратимо се кришнаизму. Једној од најобојенијих фигура мећу песницима „љубави Кришне“, јавља се бенгалска песница Раджатхана Мирабаи, која је живела у XVI веку. Њу је могуће назвати „индијском Сапфом“. Највољенијом темом њених стихова је била брачна ноћ са Кришном. Она је писала стихове у име Радхи; она као да се ваплотила у „гопију“, ту прекрасну пастирицу, која је променила свог законитог супруга из љубави према Кришни.

Она је звала Кришну на састанак, без краја му је говорила о својој несебичној љубави, спремне да пође на бешчашће и презир, да буде одбачена и угажена светом ради свог љубљеног. У време плесова пред статуом Кришне, који су примали екстатички, да не кажемо скандални карактер, она је викала, да не допусти, да у њеном присуству неко приђе близу његовој слици. Као супруга Индре у химнама Риг-Веде, она је себе сматрала „убицом ривала“. У својој екстази она је видела само јединог Кришну. Свет са његовим обичајима и законима је престао да постоји за њу. Правила света, схватања, традиција, светских представа о пристојности и части указали су се сенкама сна. Њеном постојаном медитацијом биле су речи: „Ја имам Кришну и више ништа,“ која је постала изрека у Бенгалу.

Схватање кришнаита о љубави дијаметрално је противречно схватању хришћана. Духовна љубав хришћана треба очишћење од чулности и страсти; она је чиста и жртвена. Љубав за кришнаите – извор наслада, инструмент наслада. Иконографске слике кришнаита представљају предмете из „игри Кришне“, например, крађа Кришнине одеће у купатилу. У олтарима кришнаитских храмова се налазе слике Кришне са Радхи, која се предаје љубавним ласкама. Обреди кришнаита се спроводе уз плесове, музику, театралне имитације „Кришнине свадбе“ и томе сличних епизода.

Савремени покрет „Свест Кришне“ јесте европеизирана и зато реформисана варијанта кришнаизма. Слично неким облицима тантричког будизма, „Свест Кришне“ стреми да споји еротску медитацију са спољашњим аскетизмом и зато се кришнаит налази у стању постојаног нервног усхићења, што примају као општење са божанством. То је такође карактеристично за дуалистички сиријски гностицизам.

Кришнаизам собом представља један од рецидива паганства у савременом друштву. У њему су се одразили древни култови ведских божанстава, преломљених кроз мистику каснијег хиндуизма, сједињеног са паганском атрибутиком (идолопоклонством), ритуалним песмама и плесовима, које користе жреци и врачаре (оно, што Европљани називају дионисијством), зоолатријом (поштовање крава, вегетаријанство), а такође и стремљењем да савременом гуруу, као резултат сложене интелектуалне козметике, пристојни вид, прихватљив за Европљане.

Најдража молитва кришнаита – то је често понављани возглас: „Харе Кришна“, „Хари Рама“, слично „евое ерос“ у грчким мистеријама. Хари – бог, божанство. Кришна – у буквалном преводу значи: „црни“; Рама – „тамни“.

За хришћанина ова изјава изазива јасну асоцијацију. Али, да ли је то изјава?

 


 

[1] Шактизам – учење о врховној богињи Шакти као стваралачкој сили, која је створила свет. Аналогија: култови Кибеле, Астарте, Дурги, Ишхаре, итд.

 

 

 

< ^ >