О метемпсихози

 

*****

 

Главним нервом, који пролази кроз цело учење хиндуизма можемо сматрати метемпсихозу, теорију реинкарнације и са њом нераскидиво повезан закон карме. Карма означава „деловање“. То је, по мишљењу хиндуса, узрочно-последична веза, нека механичка и бездушна, попут физичких закона, који управљају светом.

Људски поступци су слични додиру контролној табли сложене машине палцем, која управља њеним ходом – ти закони су исто тако неизбежни и безразлични у односима према човеку, као кретање космичких тела. Тамо нема ни љубави, ни саосећања, већ само узвраћање. Награда и казна се закључују у, самом човеку, непознатом садржају његове подсвести, у његовој физичкој лепоти или неугледности, у телесној снази и болестима и у ситуацијама његовог живота. Тамо је све размерено и одређено.

Околности две реинкарнације, настале једна за другом, могу се сравнити са позитивом и негативом: ко је убио – биће убијен, ко је спасио друге од опасности – биће сам спасен од пропасти, ко је лагао – биће обманут и тако даље. Тамо закони правосуђа делују са неумољивом прецизношћу. Али тамо нема Бога Оца. Тамо је бестрасни бројач људских дела.

Тамо је судија, у чијим је грудима, уместо срца – књига закона, књига хладна и величанствена, попут звезданог неба. Тамо нема Бога, Који љуби и састрадава, Који има власт да прашта због једног покрета душе. Тамо је огромни компјутер, у коме је положена информација о свим суштинама космоса; компјутер непрестано прима информације и даје одговор. Тај одговор космичког компјутера се ваплоти у нови облик живота, у нове ситуације.

Метемпсихоза, по мишљењу хиндуса, мора да се на крају претвори из поправног дома за преступнике у храм, где живе свети и мудраци, а још тачније – да се исцрпи душа човека, као фудбалска лопта, после многих удараца судбине и бацања – котрљања по пољу и ударања у врата храма.

У учењу о метемпсихози нема Бога Оца, за Кога смо ми мала деца, нема духовне породице, већ уместо ње – огромно сиротиште, где строги, али праведни надзорници, фиксирају сваки поступак детета. Овде је систем кажњавања и награђивања, само са том разликом, што човек у новој реинкарнацији не може схватити, за шта га кажњавају или награђују: реинкарнација односи сећање о прошлом животу. Човек је налик на неког, ко је у сну починио злочин и због тога се буди у тамници.

Могу нам рећи, да се човек не сећа свог раног детињства, само види његове одвојене бљеске, као зраке светлости у мраку. Али ако Христос говори о деци: „не забрањујте им долазити к Мени; јер је таквих Царство Небеско“. (Матеј 19:14), онда хиндуизам гледа на дете као на непотпуног човека, и зато је немогуће спровести аналогију између детињства и претходног живота.

За хиндуса је грех – незнање; за хришћанина, грех је – супротстављање вољи Божијој, то што стоји између њега и Божанства. Идеја човека има своје оваплоћење, то јест, идеал у лицу Христа Спаситеља. Код хиндуса нема идеала, јер њихови богови стављају на себе људске маске, а људи су приковани за точкове живота. Да ли може јадни заробљеник да буде идеал?

Зато је механички закон узвраћања сконцентрисан на самог човека. Он се налази у амплитуди покрета између два пола: награде и кажњавања, које прима као насладу и страдање. Карма, попут сенке, гони бедног човека. Може ли закон карме да исправи човека?

Ако човек не памти свој претходни живот, онда он не може сазнати, зашто и због чега он добија ударце или, обратно, награде. Ако их он осмишљава, онда не може задобити моралног искуства. Он је налик на дете, које не схвата, зашто га ударају или хвале. Од таквог метода у васпитању, дете може да се задобије не духовност, већ неурозу.

Закон карме се представља као искупљење човека. Али ко прима то искупљење? Ако Бог, али бог – то сам ја. Пред људским родом? Али, по мишљењу Веданте, множина, у том смислу и човечанство јесте – само фикција. Реалан је само Браман. Карма кажњава, без речи о разлогу, као човека на кога су бацили прекривач и ударају га, а он  не види, ни ко га удара, и не схвата зашто. Чак и људски суд, кажњавајући човека, чита му кривицу пред изрицање пресуде. 

Личност – то је оно, што осећа и сазнаје. Ако ми не сазнајемо и не памтимо пређашње реинкарнације, онда ми већ нисмо личности. Или смо идентични са својом првом реинкарнацијом? Хиндуси говоре: са Атманом. Али он је истоветан са Браманом, последично идентичан у свим људима. Будисти говоре: са дармом, (dharma), психо-физичким елементима. Једнако се показује да се дарма сваки пут ствара у нову, квалитативно различиту структуру, и последично, то већ нисам ја.

Из једних и истих цигли, могуће је саградити и дворац и шталу. Горенаведено поређење са нејасним периодом детињством је лажно и из разлога, што дете не може свесно да оцени своје поступке, зато није одговоран за њих, иако би рекао богохулство или разбио нешто драгоцено. А у карми постоји одговорност за оно, што се налази изван свести. Значи „ја“ – то је моја подсвест. Али заиста моралност – то је слободни избор, а подсвест – област импулсивних нагињања, инстинкта, несвесних стремљења.

Ситуација мора бити осмишљена, да би служила као лекција за будућност. Једно страдање не може искупити или исправити, често оно озлобљује човека или га доводи до самоубиства. Морални фактор није страдање, већ наш однос према њему.

У слици космичке узрочно-последичности, Бог говори не гласом очинске љубави, већ словом и речју закона, као судија, који је својим бестрасним погледом пронашао одговарајући параграф у кодексу.

Сам хиндуизам се ужасава бездушне карме и грчевито трага за избављењем од ње. Колико год добрих дела човек учинио, он свеједно скаче из једног обнављајућег тела у друго, а точкови живота не испуштају свој плен из затворених кругова.

Будизам предлаже излаз из лавиринта карме: уништити у себи жељу, не бити привезан за живот, ни љубављу, ни мржњом, ни добром, ни злом, предлаже убиство постојања у самом себи. Тада се елементи дарме расипају, и зупчаници точкова не могу захватити празнину и непостојање, у којима се скрио бегунац.

Хиндуизам предлаже да поверујемо да је свет – илузија; постоји само једини Брама. У човеку он пребива под именом Атман. „Ја“ јесте „бог“ – ужасна формула ослобођења.

Ако је то тако, онда су сва пројављења моје личности божанствена и не могу бити условљена законом, узроком и последицом. То је слобода од закона. Ако будиста пустоши себе ради спасења у нирвани, а браманиста пустоши свет, сматрајући га илузијом.

И на крају, постоји још један пут, то је пут љубави. Али према коме? Према безличном Богу? Према енергији, маскама богова? Љубити је могуће личност, и зато хиндуизам употребљава тантричке вежбе, плесове, еротске медитације и томе слично, за побуђивање сексуалне енергије, коју прима као трансцендентну љубав.

Зато у хиндуизму нема љубави према Личном Богу, већ је уместо ње – или хладно размишљење о свету ван граница са покушајима његове систематизације, или страсна заљубљеност у медитирајуће и плесајуће богове и богиње – маске безличног апсолута. То је ослобођење од карме кроз опијање, оно, о чему су древни философи говорили in vino veritas – истина је у вину.

 

*****

 

Теорија реинкарнације изопачава морални живот човека; она му успављује духовну будност у односу на тамни свет палих духова, који стреме да овладају, попут разбојника, душом; она усељава лажне и неоствариве наде, посипа цвећем пут, који води у пакао, пева своју змену песму деци, која се играју на ивици пропасти.

Хришћанство говори: „Грех – то је највећа несрећа“, међу брзо пролазећим невољама и радостима, то је зло, које остаје у души човека, ако га не очисти покајањем, заувек.

Грех – то је одрицање душе од Бога и тајни савез са демоном. Теорија реинкарнације говори обратно: „грех – то су само успоравање пута, казна ће бити нова реинкарнација, ново рођење“, али како јога ретко допушта преласке у ниже форме, то ће бити покрет напред, само у нешто успоренијем темпу.  А како је у следећој реинкарнацији могуће лако надокнадити пропуштено, онда грех (како год чудно на први поглед) се показује као „карта“ у занимљиво међузвездано путовање. Код човека постоји моћни инстинкт живота, од кога нису слободни ни гуруи, који проповедају да је живот – мара, зло, а свет – маја, илузија.

Психолошки парадокс се састоји у томе, што се кључем, који враћа точак реинкарнације, јавља грех. И зато грех у подсвести човека постаје не сила која разара, не погибељ и хаос, већ тајанствена стваралачка сила, која продужује пут нашег космичког постојања, имајући првостепено значење у формирању нових „наших“ тела у будућим рођењима. Односно, није врлина та, већ грех, који сабира дхарме, елементе за нови живот. Грех – то је демиург, творац, који ствара и штити људску индивидуалност (посебност и одвојеност).

Теорија реинкарнације говори: „ти си својом божанственом природом већ осуђен на спасење; зато све испитај, све испробај; у тој забавној игри нема губитака.“

То учење уноси забуну у представу о човеку. Ако је човек – божанствени дух, који није познао себе, зашто он може и мора спознати себе као материјално тело и дхарме? – Значи, божанствени Атман (људски дух, истоветан апсолуту) не налази се само у плану материјалне видљивости, која је у стварности празнина („Она јесте и она је обмана“ – Вивекананда), већ му је потребна и илузија за своје самопознање и ослобођење. Ако је човек – Атман, а тело – илузија, какав онда однос има илузија са вечним духом: она мора бити више туђа духу, од одеће.

Атман, који је истоветан са Браманом, не може да греши. Личност, као психо-физичку монаду хиндуизам и будизам не признају – ко онда греши? Ако тело, онда је могуће заједно са гностиком Карпократом рећи: „шта се мене тиче моја одећа“.

Теорија реинкарнације убеђује човека, да се грех не тиче његове суштине, да је то нешто спољашње, да је његова суштина – бесмртни Атман, који је изнад добра и зла. Теорија реинкарнације не даје места за љубав према својим блискима: они су – илузија; кроз космичко магновење они ће се већ указати у другим телима и ми ћемо се растати са њима заувек.

Мајка, савијена над постељом болесног детета, дете, које узима благослов од мајке која умире – све је то само „маска“. Зато Вивекананда говори: „смејте се при растанку“. Хришћанство учи о личном бесмрћу, љубави, која прелази у онострани свет, о Цркви, која сједињује живе и мртве; теорија реинкарнације са смехом разједињује људе заувек.

Хришћанство на породицу гледа као на малу, домаћу цркву. Метепсихоза профанише схватање породице. Целомудреност – то је стање више душе, него тела. Где је девственост, ако је душа мале девојчице у прошлим животима прошла све видове греха и има о њему огромно искуство у својој подсвести? Где је заједница супруга, када је свако од њих ступао на стотине пута у брак у претходним животима, а у будућности ће припадати другима?

Какво јединство може постојати, ако је то само етапа на путу реинкарнације? – то није љубав, која нема краја, већ, по теорији метемпсихозе, кратки сусрет на салашу крај пута, после кога се путници растају заувек.

 

*****

 

Следбеници метемпсихозе наводе чињенице, које је само по себи немогуће игнорисати и само на речима одрицати. Они говоре о случајевима, када је човек у стању сна или трансу видео себе као друго лице, које је живело дуго пре тог времена, и говорећи о таквим сновима, наводили су чињенице фамилијарног или свакодневног карактера, који су се потврђивали при истраживању.

Такве приче су надахнуле Џека Лондона да напише чувену причу „Међузвездана луталица“. Постојали су такви случајеви, потврђени сведоцима, када је човек у стању посебног нервног стања или болести одједном почињао да говори на непознатом језику, који би затим, након оздрављења, потпуно заборављао.

Били су забележени случајеви, када је дете у бесвесном стању изговарало текстове на латинском и древном јеврејском језику. Те чињенице су главни аргумент присталица метемпсихозе, при чему се оцењују као необориви и у потпуности објективни. Многобројност таквих прича код различитих народа, која искључује могућност само позајмица, приморава нас да претпоставимо да одређени део њих има под собом чињенице, али сматрамо, да су те чињенице протумачене и објашњене погрешно и не могу служити као доказ метемспихозе.

Размотримо ту проблематику у два аспекта:

 

1. Скривене силе и могућности човекове душе:

А) способност да се виде догађаји који се догађају на удаљености

Б) способност да се предвиди будућност

В) способност људске психе да фиксира све утиске у својој подсвести, почињући од утробе мајке.

 

Свака од наведених способности није мање поражавајућа, од виђења догађаја из прошлости, па опет, те способности немају никакве везе са метемпсихозом.

 

2. Утицај света духова на човека, посебно света палих духова.

 

У демонским појавама учествује људска душа; циљ тих појава је – показати човеку метафизичку лаж у виду истине, истргнути га из живе средине Цркве, унети у његову свест лажне оријентире, лажно створене смисли, лажну наду, то јест, унести у њега сазнање трулежи и смрти. Човек се налази у стању, које Оци називају падом.

Пад подразумева ту висину, на којој се у прошлости човек налазио и са које је пао у дубоко растројство, болесна стања, у деформацију, којој се подвргао после трагичног догађаја први човек, а заједно са њим, по закону наслеђа – и сав људски род. Промене као последице пада можемо размотрити у неколико видова.

Однос човека према Богу. Он је – изгнаник из очевог дома, и странац на земљи. Божанство је престало да буде центар његовог живота; само са великим трудом човек узводи ум ка Богу, само у ретким тренуцима он у свом срцу осећа духовну љубав према Богу, сенку оног осећања, које је доживљавао пре у рају. Он је изгубио спољашњи рај, ту духовну оазу у просторима космоса, која му је била дана од Бога, да би постепено цео космос постао Едемом. Он је изгубио унутрашњи рај у својој души.

Постао је далек свету Ангела и ако Ангели нису оставили човека, то је слично ономе, када губа из средине својих другова изагна човека, а они из љубави према њему, трпе одвратност према смраду трулежног тела, долазе до његовог станишта, приносе јело и издалека говоре са њим.

Он се приближио свету демона. Људска гордост је постала слична демонској гордости, а безакоње људских грехова привлачи демоне, као задах лежа – црве у гробу.

Реч преступање долази од речи преступити, и означава преступање моралне норме, закона Божијег, написаног у Светом Писму и у људској савести. Зато су грех и преступање у метафизичком аспекту – жртва, која се приноси демонима. Кроз грех, који јесте заповест сатане, и противречност заповести Божијој, човек ступа на пут општења са демонима.

Вратимо се образу пада: човек се сурвао са врха горе, он лежи у дубоком кланцу, живи, али изубијан и разбијен, њему је неопходно да се избави из пропасти, он чини напоре, који у њему изазивају неидрживи бол, али не може да се покрене ни корак, и када он очекује неумитну погибељ, јавља се помоћ, велика, коју је чекао несрећник.

Прича о самонадању говори о сличном стању човека, коме је истекла крв. Овде је друг, који је пожурио да помогне, носи несрећника на својим плећима и износи га из пропасти, међутим овај мора да се држи за њега, снажно га ухвативши за одећу; ако он пусти руке, он пада и опет ће бити скотрљан доле, на дно. Друг, који спасава несрећног је – Христос, а вера – то су ти згрчени прсти човека, којим се држи за одећу Спаситеља. Изгубити веру – значи одтргнути себе од Христа, изгубити своје спасење.

Човек је у рају владао другим могућностима познања. Адам је давао имена животињама, зверима и биљкама. По учењу Светих Отаца то је значило да је Адам знао унутрашњу суштину (ноумен) сваког бића, његов духовни вид је проницао у невидљиве дубине видљивог света, видео је космос у светлости свог духа.

После грехопада, та светлост се угасила: свет као да се сакрио покровом спољашњег. Човек је почео да га познаје својим унутрашњим интуицијама и прозрењима, кроз пет органа чула.

То се може изједначити са стањем изненадног слепила, када човек престаје да види на даљину, а познаје предмете само на додир.

Материјалност је као зид, стала између човека и духовног света. О могућностима човекове душе, изгубљених у грехопаду, могуће је само нагађати по тим необичним појавама, које су чинили Свети, по тим особинама, које су њихове душе задобијале. Те појаве ми називамо чудима: то је било чудо виђења – виђење стања других душа, способност да се предосети будућност, да се зна прошлост човека, да се има власт над дивљим зверима и тако даље. Близина Богу и свету Анђела је давала молитви огромну силу: исцељење болесних, одвраћање несрећа, које су очекивале свет, чак случајеви васкрсења кроз Божанску благодат.

Чудеса Светих су увек имали дубоко морални смисао, а нису се савршавала за показивање својих психичких способности, као например код јогина. Обнова духовних сила човека, као буђење из стања сна, происходила је у процесу покајања, молитве и богоопштења, зато ми не можемо поредити јасну границу између природним силама обновљене душе и деловања благодати Божије. Али је понекада ново виђење света носило карактер откровења и пророштва.

Душа човека испуњавање заповести и аскезу се преображава, приближава стању првостворене душе Адамове. Силе духа, које се обично налазе у стању у лењости, као у стању дремежа, буде се у синергији са душом. Гностичке могућности човека задобијају нове особине у светлости Божанске благодати, служе човеку као источник духовних знања и откровења, често неочекиваних за њега самога.

Приступимо сада трећем аспекту наше проблематике – демоноопштењу и способности примања информације од света палих духова. Демон је – пали анђео.

Свет Анђела је створен пре материјалног, физичког света. Ангелски ум садржи огромну информацију о целокупној људској историји. Пали анђео је изгубио највишу вредност – љубав према Богу али је сачувао спољашње знање, оно, што би ми на савременом језику назвали фактологијом. Ум демона је могуће поредити са огромним компјутером, у коме је положена по огромна информација; осим тога, демони, уједињени заједничким пољем мржње према Богу, налазе се у тесној вези једни са другима; они воде рат са човечанством и са сваком људском душом, разрађују заједничке планове и стратегије, помагају један другоме, саветују се међусобно. Демони се боре за власт над сваком људском душом, за вечно господарење над њом.

Будући избачени из те духовне сфере, која се назива небом, они су срце човека начинили бојним пољем са Божанством и Његовим Ангелима.

Човек је – образ и подобије Божије, он има слободну вољу као особину подобија Божијег, зато за њих остаје последња реч: са ким је он? Човек обично остаје са оним, коме верује. Чинећи грех, он у неком тренутку верује, да је грех у стању да му донесе срећу, то јест, верује демону.

Човек се спасава кроз веру у Христа Спаситеља, пројављену кроз љубав, испуњење заповести Јеванђеља, и зато борба демона са људском душом происходи у неколико смерова:

1. заменити откровење Божије својим демонским откровењем, сурогатом истине, космичком лажи;

2. повредити човека грехом, разрушити моралне основе његове вере, када вера не спасава, већ само разобличује човека;

3. представити зло у виду добра.

 

Обично су то вучје јаме у које упадају људи, сујетни и горди, који сматрају да су за њих откривени езотеријски пут и тајне, које су невидљиве за световњаке, коме они прибрајају остатак човечанства.

Теорија реинкарнације у суштини чини Христа непотребним. Човек се спасава кроз сопствену добру карму, он је сам себи спаситељ. Зато теорија реинкарнације има као свој демонски задатак да замени Божанску љубав људским добром, Крст Христов – личним страдањем, дивљеним у земаљском животу, то јест, да се остави човек сам пред лицем невидљивог демонског света. За Божанско чудо човек мора бити припремљен непрестаним унутрашњим очишћењем душе, многогодишњим подвижништвом.

За општење са демоном то није потребно. Зато су демонска откровења доступна људима, независно од њиховог морала, али уз један услов – гордост човека и увереност у своје способности за улазак у општење са духовним светом.

Шта је за демона, ако му је потребно, као архивару, да покаже сву картотеку светске историје и да користи стварне чињенице за своје лажне интерпретације! При Божанским откривењима, Свети подвижници су у својим срцима осећали небесни мир и радост, умне и духовне силе су се сабирале и удубљивале под дејством благодати.

А демонска откровења више од свега долазе у стању транса, духовне опијености, посебно, например, под дејством ритуалне музике, праћене плесовима, понекад при присутној опијености алкохолом и наркотицима, а такође и што је веома карактеристично, у болесном стању и делиријуму, када је душа одвојена од молитве Богу.

Феномени спиритизма сведоче о томе, да се „истина“ демона претвара у најстрашнију лаж, у којој је фактологија – само видљивост и љуска. Та „псеудоистина“ служи као мамац за неопрезне душе, као зрно, разбацана од ловца – за хватање птица.

У стању сна душа се приближава свету духова; чиста душа може добити импулсе од светлих духова, страсна – обично од демона, и зато већина Светих Отаца саветује да се не обраћа пажња на снове, иако би они били прихватљиви, да не би погрешили у том, какав је саговорник пришао нашој души. У сну ми чујемо глас, али не знамо, ко говори.

Горди је уверен, да са њим говори Божанство, а за смиреног је довољно Јеванђеље, он не чека друга откровења.

За знање прошлости није неопходна метемсихоза. Прошлост знају Анђели и демони. Та знања демон може лако искористити за своје стратегије, да би заменио учење Христа са другим учењима: спиритизмом, магијом, јогом, теософијом, и тако даље.

Хришћанство учи да се спасење остварује кроз синергизам Божанске и људске воље, спасава Христос, а душа изабира учење Јеванђеља и следује му при садејству благодати.

За присталицу метемпсихозе питање о Богу није принципијелно, он може да верује у личног бога или космичку силу, да буде агностик, као будисти (то јест игнорисати познање Бога) или материјалиста, као џаинисти; у свим случајевима, он се нада на сопствену карму, на самога себе.

Зато је могуће рећи, да се ђаво јавља као заинтересовано лице за ширење метемпсихозе: њему није страшно теософско хришћанство без Христа.

 

 

 

< ^