Са обала далеког Ганга...

Са обала далекога Ганга у Атину је дошао, никоме познати, луталица.  То је био браман, који је, чувши о познатом атинском мудрацу, допутовао из Индије у Грчку, само да би га видео.  Након уласка у Сократов дом, браман је тихо сео и погрузио се у размишљање. Након одређеног времена, питао је: „Шта ти сматраш највећом мудрошћу?“

Сократ је одговорио: „Познај самога себе.“

Гост је приметио: „Зар је могуће познати себе, не познавши Бога?“

Ако би се ове речи односиле према Богу Откровења, према Живом Богу, хиндус би онда био у праву. Али за брамана је постојао други бог, безлични Апсолут, који живи у човеку под именом Атман. Познати себе кроз бога, за брамана је значило поистоветити себе са богом.

Паганин Сократ се приближавао Богу кроз философију Логоса. Хиндуистички браман је желео да у самоме себи види Бога и васељену кроз философију антилогоса.

У јелинском (незнабожачком) свету религија се никада није сливала са философијом. У древном Хиндустану, философија је прожимала све религије. Философија Упанишада и будизма се слила у тај општи нераздељиви поток, који се треба називати хиндуизмом. Хиндуизам личи на покривач, извезен златним и сребрним нитима философских учења, украшен јарким бојама поетских изрека, које под собом скрива мртво тело. Религија хиндуизма – то је убиство Бога.

Бога су „убијали“ кроз сву људску историју, „убијали“ га на разне начине: једни кроз крсну казну, други – су се старали да лажно и насиљем избаце Његов образ и Име из људских срца, трећи, не одбацујући Бога, покушавали су да свету представе жалосну карикатуру, четврти су се поклонили демону као богу.

Хиндуизам – то је богоубиство кроз лаж. По учењу хиндуиста, постоји само један Браман, који живи у људској души као Атман. Човек – то је бог, који није познао себе. Нама предлажу да верујемо у бога, лишеног самоспознаје, који је заборавио на своје достојанство, бога, који је изгубио себе самога, бога, слепог, који тражи себе у вођама човека, бога, опоијеног илузорним светом, а како су илузија и лаж – аспекти демонске силе, то значи, божанство поробљено сатаном.

Није без разлога је постојала изрека, да је браман виши од бога, а са разрушењем касти, сада је сваки хиндус виши од бога, јер хиндус помаже божанству да се ослободи маре, лажи и илузије, и да позна самог себе кроз човека.

Када је хиндус рекао Сократу да без познања бога није могуће познати човека, он је, мора бити, имао у виду учење да је сам човек – бог. Браман се игра световима, саздаје их и руши, као што дете одбацује играчке које су му досадиле. Али у то исто време Браман и Атман су понизили себе до стања опијеног бога, који је заборавио, ко је он и који се вуче у блату.

Хиндуизам – је религија антилогоса, и зато јој је био неопходан такав, алогичан систем, који би утврдио истоветност противречности, добра и зла, живота и смрти, бића и небића, апсолута и демона. Таквим системом се јавила дијалектика – најдивљи од свих облика мишљења.

Дијалектика разрушава свако схватање кроз антитезу, чак познање истине, која за дијалектику не може постојати као целовито знање. За дијалектику постоји само један вечни бог, као вечна противречност – то је бог рата и борбе. Сва философија Хегела – то је само илустровани приказ о Атману, који се враћа Браману; логизирована интерпретација Атмана, који је у човеку познао своју истоветност са Браманом. Хегел га назива „апсолутним духом, који познаје самога себе“.

Када апсолут обмањује себе и губи самопознање, појављује се човек. Када се апсолут буди и сазнаје себе кроз човека, онда човек ишчезава, остаје само једно чисто биће. Множина се претвара у јединство кроз уништење облика, кроз познање тога, да ништа не постоји, сем Брамана.

Постаје несхватљивим, чија мисао кога ствара: мисао апсолута ствара човека, или мисао човека ствара апсолут? Ничега нема у свету, осим Браме (Брамана) или ничега нема у свету, осим велике људске мисли, која лута у звезданом лавиринту?

„Сазнање ствара и руши светове“. Чије је сазнање, божанско или људско? Хиндуизам са његовом изоштреном дијалектиком припремио је тле за хегелијанство. Хегела је опустошио Маркс.

Атеистички материјализам, назвавши себе „научним материјализмом“ узео је за наоружање дијалектику. Иначе не би могао избећи промене у противречностима и апсурдима. Дијалектичко-словесни фокус је преокренуо у своје оружје, у способност логичке основе било каквог апсурда. Лидери тог покрета су описали дијалектику као „душу марксизма“, а учење о истоветности противречности – као крајеугаони камен дијалектике.

Философски, антрополошки пантеизам је породио атеизам. Учење о хиндуизма о богу као о суштини, који је изгубио идентичност са самим собом и који је заборавио, да је он бог, морало се логички привести до интелектуалног апсурда, до антилогоса.

Под раскошним покривачем паганских религија и дијалектичком философијом леже лешеви оних, који су хтели да постану богови. Бог Вивекананде и Хегела – бог, обучен у мару, у илузорну материјалност, који је обманут сам собом, који је створио човека, да би кроз њега познао себе, а затим убија човека – такав „антибог“-  демон, може да изазове само осећање ужаса, жалости и одвратност.

 

 

 

^ >