О Јоги

Архимандрит Лазар Абшаидзе

 

Индијска јога је – учење, које предлаже довољно аскетске, дисциплини потчињене начине живота – састоји се у управљању дисањем и у одређеним физичким положајима, које доводе у стање раслабљења, олакшавају медитацију, при којој се обично примењује мантра или „света“ изрека, која помаже усредсређењу.

При томе, јога поставља духовне циљеве (!), а не само физичке, као достизање телесног здравља и лепоте. Најчешће се онима, који приступају у наше време сличним методама, ништа не саопштава о натприродном, већ само о здрављу, о физичком и моралном савршенству. Штавише, све мистичко и окултно се одриче. Али затим, након одређеног времена, „покренутим“, перспективним и поузданим студентима, открива се езотеричко, тајно учење.

Али и такав – „телени“ – ниво практиковања јоге формира одређене духовне погледе и припрема човека за духовне осећаје, о којима до тада ни не претпоставља. Већина њих изучава ово учење тако и остаје на нивоу егзотичних вежби, хиндуистичког жаргона и познања свог значаја „у космосу“.

На тој последњој тачки су и усредсређени истински езотерични циљеви почетног посвећења: сазнање сопственог значаја – ето шта се човеком убацује заједно, наравно, са неопходном бригом о здрављу, а такође и „љубави ка људима“, које се спроводи учењем о некаквом апстрактном и дифузном „добру“ и „моралности“. Али за хришћанина, „сазнање сопственог значаја“, јесте пројављивање сатанске гордости, која пали и претвара у ништа, сваки добри почетак.

У последње време, све популарнија постаје такозвана „хришћанска јога“ – покушај да се користе методе јоге за „хришћанску“ медитацију, да учини човека „раскрављеним задовољним“, пасивним, „пријемчивим за духовне идеје и печате“.

Они који се њоме занимају описују „необично осећање покоја“, „прекрасно самоосећање“, „еуфорију“ („блаженство“), „осећање пуног здравља“, „задовољност, која испуњава душу и тело и која припрема за духовни живот“, „лакоћу“, „повишено давање и пријемчивост ка откривању личних односа између Бога и душе“, „сладосну молитву, која захвата целог човека“, „осећање трепетног очекивања доласка „Духа Светога““; „осећање узрастајуће жеђи за праведношћу, узрастања, приближавања Богу“, итд.

Свако, ко схвата природу прелести (духовне заблуде) схвата, да у тим описаним осећањима присуствује управо одступање са истинског пута., приклоњење на страну секташких, „хришћанских“ искустава, па чак – паганских: то исто стремљење „светим и божанским“ осећањима, иста та отвореност и спремност да будете „усхићени“ неким духом, иста трагања, не за Богом, већ „духовних утеха“, та иста невероватна лакоћа, са којом човек постаје „сазерцатељ“ или „мистик“, иста та „мистичка отривења“ и псеудо-духовна стања – то су заједнички признаци оних, који су упали у прелешћено мишљење о себи.

Сишли са пута и пуни гордости, савремени трагатељи духовних истина више од свега су подвргнути прелести. Напад на нас источњачког мрачног демонства и његово преуспевање дужни су у многоме, таквом лажном мистицизму.

И како су та лажна учења саблазан сада, за младе људе, посебно за оне, који су употребљавали наркотике и којима су већ позната искуства сличне врсте.

 

 

 

^