Када Истина постане страшило

Поводом одјека на Хиландарске разговоре

 

Наши разговори нису остали незапажени у српској штампи. Дуга" је у бр. 522 пренела политички део дискусије о новом европском поретку, а Нова Искра" (бр. 6, мај 1994) је у целини објавила дијалог о Православљу и масонерији, док је НИН од 10.6.1994. помешао оба разговора - који су били потпуно независни и вођени о различитим темама - и на њих се осврнуо под насловом Нови протоколи?"[1]

Чланкописац НИН-а, Србољуб Богдановић и, као што ће се видети, његов масонски саговорник Зоран Ненезић, беже од истине као од куге. Користећи се чињеницом да је већини читалаца НИН-а непознат часопис Хиландар", Богдановић прећуткује имена, наводе, доказе и аргументацију из хиландарских разговора, па све своди на неку небулозну осуду савеза масонерије и католицизма, која се не заснива ни на чему. Већ сам наслов чланка је тенденциозан: Нови протоколи?". То је алузија на Протоколе сионских мудраца", чиме се вешто сугерира да је интервју о масонерији имао антисемитски карактер.

Међутим, не само да се Хиландар" уопште није дотакао јеврејског питања него је, противно Протоколима сионских мудраца" - о чијој аутентичности се још и данас расправља - хиландарски разговор углавном почивао на масонским изјавама и текстовима. Ту је свака реч била потврђена цитатима који су се одмах могли проверити. У истом смислу, падају у очи и поднаслови Љотићевци" и Трилатерална комисија" који нису има-ли непосредне везе са дебатом о масонерији. На крају, Богдановић закључује своје мудровање наводом: Сваки пут када се упитам да ли ми моја православна вера допушта да будем масон, ваља помислити на судбину првих хришћана". Но како се из текста не види да је ту реч о хришћанском одбијању по цену мучеништва да свога Бога изједначе са другим боговима у римском Пантеону, читалац НИН-а не зна о чему је реч.

Пошто је шегрт на тај начин прокрчио пут великом мајстору 33. степена, Ненезић је могао да ступи на сцену са својим мађионичарским триковима. Прва му је брига била да хиландарску критику обезвреди тврдњом да смо се у разговору позивали на текстове од пре педесет или шездесет година, не цитирајући ниједан од њих. Заборавио је да се, својим наводом шестог масонског начела, он сам ослонио на много старије текстове, јер та начела су се на српском језику први пут појавила у прошлом веку и била преведена из једне немачке књиге штампане 1888. године. Врло енергично, Ненезић се затим обара на тврдње које у разговорима нико није заступао: Трилатерална комисија и сличне организације не могу се сматрати масонским организацијама, мада не искључују да тамо има масона". Или, са великим ауторитетом и потезом руке брише доказе о масонско-католичкој сарадњи, напоменом да је у прошлости масонерија долазила у сукоб са Ватиканом, а не са Православљем. То је као кад бисмо некоме који би се пожалио на штетне последице савремене француско-немачке сарадње одговорили: Којешта! Немци и Французи имају за собом француско-пруски рат и два светска рата у којима су, војујући међусобно, имали милионске жртве".

Не би ли умирио профане" читаоце НИН-а, Ненезић им сервира и фамозно шесто масонско начело по коме масони, помажући добробит своје домовине, помажу и добро целог човечанства". Није им поверио да је тај масонски патриотизам" врло релативан, јер се на страни 12 исте књиге (Слободно зидарство", Београд, 1925) може наћи и страшна реч о народу који се морално дисквалификовао: Такав народ не вреди да постоји; за њим се неће зажалити ако и пропадне". А пошто о моралној вредности једног народа не може нико боље судити од масонерије, она може сваки народ да осуди на смрт.

Да би поткрепио своју апологију слободног зидарства, тај масонски великодостојник се најзад послужио и подметањем: Није незамисливо да је аргументација која се користи у неким антимасонским текстовима, са тежњом да се представи као официјелно мишљење СПЦ, управо она која су заступали љотићевци и коју заступају и данас. А она није ни тачна нити је православна". Читаоци НИН-а не могу видети да је то лаж, али читаоци Хиландара" су се могли уверити да у разговору о масонерији нигде није поменут Љотић нити је наведен било који зборашки напис, што се може јасно видети из приложене библиографије. Напротив, пре сваке дискусије била су постављена два предуслова: Прво, одбацити за тренутак све досадашње оптужбе против масонерије и понашати се као да тек данас почињемо да откривамо истину о њој. И друго, допустити претходно једноме масону да изложи своју аргументацију, па тек онда донети свој суд". Објективнији став се није могао замислити.

Из тог разлога је - уместо покушаја да се критика масонерије представи као официјелно мишљење СПЦ" - у разговору бачена светлост на масонерију првенствено па основу официјелног мишљења Ива Марсодона, француског масона 33. степена. Жалосно је што Ненезић није показао веће поштовање према свом угледиом брату, јер се на њега уопште није осврнуо. Кад је неко убеђен да брани истину и правду, он се не служи преваром, па је зато Ненезићев поступак најбољи доказ масонске нечисте савести.

Поводом религије, вреди се зауставити на Ненезићевој изјави да масонерија нема неког свог специфичног бога" и да је за сваког масона вера његова лична ствар". У том изузетном случају, Ненезићева анализа је тачна и нико не би могао масонским ложама порицати слободу и право да заузму такав став. Али невоља је у томе, што масони играју на две карте: кад им је потребно, понављају оно што он вели, а кад год зажеле да хришћане привуку као глупе рибе на масонску удицу, позивају се истовремено на хришћански карактер масонерије. Треба бирати, јер те две тезе се узајамно потиру. У истој мутној води лови и НИН, кад Богдановић наводи митрополита Амфилохија не би ли своме чланку дао објективан карактер. На једној страни бележи да у очима митрополита масонство представља неку врсту поништења читавог човековог досадашњег духовног развитка и повратак неким сасвим овоземаљским вредностима - новцу, власти, слави итд". Али на другој, помиње да митрополит масонима признаје хришћанску симболику до одређене тачке" кад каже да су 33 степена која постоје у масонској хијерархији вероватно у вези са бројем година Христовог овоземаљског живота".

Реч вероватно" показује да је то само могла бити митрополитова радна хипотеза, а у том случају очигледно је да би она стојала на лабавим ногама. Јер Велики Оријент" Француске који, најблаже речено, није религиозна ложа, има такође 33 степена, док извесне масонске ложе у Америци, које су шкотског обреда, имају 38 степена, а неке чак и 100.

Хиландар" се ни у једном тренутку није представљао као гласило СПЦ нити јој се обраћао с молбом да јавно осуди масонерију, али је спреман да о том питању настави слободну дискусију. То не значи да је масонство оставило Православну Цркву равнодушном. Она је одавно била узнемирена активношћу слободних зидара. Не сме се заборавити да је масонерију јавно осудила Руска Загранична Црква пре Другог светског рата, а Грчка и Кипарска после. У крилу Српске Православне Цркве чули су се критички гласови још пре сто година, о чему најбоље сведочи приказ књиге Слободно зидарство пред Јеванђељем".


 

[1] Ради потпунијег разумевања и полемичке умесности чланак Нови протоколи?" преносимо у целости (Прим. издавача).

 

 

 

<  ^  >