Тешкоћа четврта: демонстративност и плашљивост

 

Седмогодишњи Костица је рођаке бацао у недоумицу због своје противречности. Болесно плашљив, бојао се да уђе у учионицу и седне за клупу. А с друге стране, није се плашио да на часовима мјауче и пузи по поду право пред носом учитељице. Исто тако чудно су стајале ствари и са испољавањем доброте.

- Он је уопште добар, врло добар! - смушено је мрмљала мајка. Ако му понуде бомбону, неизоставно ће половину мени оставити. Ако нешто укусно спремим, увек пита: "А хоће ли бити за тату?" И за другове ништа не жали. А, ето, са непознатима и мало познатим невоља! Одмах у школском дворишту налази се песковница, тако је окупира да никог не пушта ни близу. Може да приреди и хистерију. После се мало смири и, наравно, пушта и другу децу, али деца више не желе да се играју с њим, називају га цицијом. А ја знам да није циција. То је нешто друго...

И заиста, ствар ту није у цицијаштву, већ у хистеричној демонстративности. Кад дете са сензибилном психом спопадне чежња да привуче пажњу на себе, оно од узбуђења понекад губи главу и чини нешто нечувено. А затим ни само не разуме, зашто се тако понашало. Па чак се уопште не сећа шта је говорило и радило. Све нестаје, као у магли.

Код такве деце је важно, с једне стране, повисити отпорност на факторе стреса. А с друге, у безазленом, замагљеном, метафоричком облику показивати им бесмисленост демонстративног понашања. Укључујући, и бесмисленост демонстративног цицијаштва. На пример, измишљати смешне приче о таквој деци или зверчицама. Нарочито је корисно играти се сличних ситуација луткама, или, како кажу глумци, "у живом плану", обавезно их завршавајући правилним моделом понашања.

Тад ће он постепено прећи у навику, а у стресној ситуацији дете се више неће збунити, већ ће поступати на уобичајени начин.