Свети Антоније Египатски (Велики)

 

Свети Антоније је био Египћанин који је живео у IV ве-у. Имао је богате родитеље, и одрастао је у благостању и изобиљу. Није желео да похађа овосветске школе, те је остао неписмен и једноставан младић. Када је имао осамнаест година, умрли су му и отац и мајка, оставивши му у наследство све своје богатство.

Једнога дана стојећи на служби у цркви, чуо је следећи речи из Светога Писма: "Ако хоћеш савршен да будеш, иди про-дај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу" (Мт. 19, 21).

Чувши ово, Антоније продаде све што је имао и пок-лони сав новац сиромасима, не задржавши ништа за себе. Затим оде у египатску пустињу и насели се близу реке Нила. Живећи сам, често је обилазио пустиножитеље[1] који су живели сличним животом. Гледајући њихове подвиге и врлине, и сам се трудио да их достигне. Тако је живео, мудро учећи од других, док их временом све није надишао у врлини.

Антоније је сам живео у пустињи и био изложен напа-дима многих искушења. Када би га спопадало сећање на некадашње богатство, Антоније би се жестоко борио против таквих помисли, непрестано водећи рат против своје палости и стремећи ка савршенству за којим је толико чезнуо. Он често није спавао по читаву ноћ, јео је само суви хлеб, со и воду, па и то тек на сваких неколико дана. Схвативши  да подвизавање тела разбуктава душу, Антоније је ревновао све више и преданије. Да би се што више удаљио од света и људи, Антоније је своје станиште преселио у гробнице у које су сахрањивани мртви. Међутим, људи су га и тамо пронашли и тамо му долазили у посету.

Антоније је својим подвизима достигао до таквог духовног савршенства да више није имао искушења ни од пожуде, ни од тела, ни до света. Али, тада су почела нова искушења. Почели су да му се јављају и да га нападају демони - пали ангели, покушавајући да га на тај начин одвоје од непрестаног молитвеног разговора са Богом. Демони су га много пута физички напали са таквом силином да је Антоније после тих њихових напада изгледао као живи леш, немоћан да се помери од болова.[2]

Де-шавало се да га сабрат, који му је доносио хлеб, пронађе у тако рђавом стању да је морао да га пренесе до оближњег села. Када би се освестио, Антоније би одмах захтевао да га врате у његову гробницу да тамо настави своју борбу.

После неколико година такве борбе, Антоније је одлу-чио да напусти гробницу у којој је живео и да се пресели на једно још забитије место да би тамо могао још жешће да настави своју борбу за савршену заједницу са Богом. Но они - који су хтели да крену његовим подвижничким стопама - пронашли су га и у пла-нинама у које се повукао и опет почели да му долазе. Једном приликом, Антоније - желећи да буде непрестано сам са својим Богом - није хтео да им отвори врата те су их ови развалили.

Антоније је временом израстао у правог духовног горостаса. И много је оних који су, видевши га или чувши његове поуке, пожелели да напусте овај свет и постану монаси. Пустињаци су се сабирали око Антонија и његова монашка заједница се све више разрастала. И пустиња око Антоније се убрзо претворила у прави монашки градић. Захваљујући његовом надахнитељском примеру, пустиња је заврвела монасима који су непрестано певали химне Богу, проучавали хришћанске списе, пос-тили, молили се и помагали сиромашнима. Непрестано стражећи вад својом душом и душама других људи, ти монаси су стекли способност да духовним видом могу да виде у дубине људскога срца.

Антоније је духовно поучавао монахе о томе колико је ништаван овај свет у поређењу са славом света који ће доћи. Он их је поучавао суштини и циљу духовнога живота на земљи сасвим једноставним, али снажним речима: "Живи као да ниси од овога света и имаћеш мир". Он је своје ученике упозоравао на бројне варке којима се служе демони, и сви су веровали његовим поукама, јер је његов живот, као живи доказ, стајао иза сваке његове речи. Он их је саветовао да не запостављају у потпуности своје тело, већ да му дају онолико колико му је потребно али ништа више од тога, јер је то прави начин на који душа остварује потпуну власт над телом.

Хришћани су, у то време, у Египту били изложени прогонима. Жарко желећи да пострада за веру, Антоније је одлучио да сам пође у сусрет мучеништву. Отишао је у Александрију и на јавним местима проповедао Христа, али га је његова неустрашивост сачувала од смрти. Судија, који је претходно многе Хришћане већ осудио на смрт, уплашио се саме мисли да би се Антоније могао појавити на суду. Када се окончао период гоњења, Антоније се вратио у самоћу својих планина.

Антонију је, због његове саможртвене љубави према Богу, био дарован мистички дар виђења будућности. Једном приликом су двојица браће путовали да се сретну са Антонијем, међутим на том дугом путу они усред пустиње остадоше без воде. Један од браће је умро, а други лежећи на земљи чекао смрт. Тада Антоније посла двојицу монаха да однесу воде оном другом брату који је још увек био жив, јер Бог откри Антонију шта се десило са браћом. Ти монаси су живога брата напојили водом, а другог сахранили. Када су га питали зашто раније није послао монахе да спасу обојицу браће, Антоније је одговорио да је таква била воља Господња, јер му је Господ дао виђење када је први брат већ био мртав.

Једном приликом Антонију је било дато да начас види други свет, да види шта се збива са душама после њиховог изласка из тела. Он је видео да душа, после смрти тела, излази из тела и да јој приступају и добри и зли ангели (бестелесна бића која нису људска бића). Он је видео да се добри и зли ангели отимају за душу, али да су, на крају, зли ангели успели да дотичну душу одведу са собом, зато што је живот човека коме је та душа припадала био зао и зато што се тај човек још за живота определио за зло. После овог виђења Антоније воћима није могао да спава, већ се непрестано молио са сузама и јецајима.

Премда није имао никакво светско образовање, Антоније је био изузетно мудар човек. Једном приликом су код њега дошли неки философи са намером да му се изругају, јер су знали да је био неписмен и нешколован. Антоније их упита: "Шта има првенство - ум или ученост? И шта је узрок чега: ум - учености или ученост - ума?". Када му философи одговорише да ум има првенство над ученошћу, Антоније им одговори: "Сада схватате да човек развијенога ума нема потребе за ученошћу".

У другој прилици, неки који себе сматраху "мудрима" међу паганским философима дођоше код Антонија, тражећи од њега да им објасни хришћанску веру, али са намером да у том објашњењу пронађу противречности због којих би, потом, исмејали и њега и његову веру. Жалећи их због њиховога незнања, Антовије уздахну и одговори им на њихово питање, овако:

"Шта је боље - исповедати веру у Крст или у ваше порочне богове? Веру у знак храбрости и презира према смрти, или веру у нечисте философије? Или, шта је боље: рећи да се Логос (Реч Божија) није изменио, већ остао исти, примивши људско тело ради спасења и добра људи, и Сам учествујући у људскоме рођењу да би омогућио  људима да и они могу да учествују у божанској и духовној природи... Или унизити Божанско до нивоа бесловесних бића, и онда обожавати четвороножна створења и животиње и слике људи? Јер то је оно што ви, мудри, обожавате! Како се усуђујете да нам се подсмевате због тога што исповедамо да се Христос јавио као човек, ви који - одвајајући душу од неба - тврдите да је душа одлутала и отпала од небеских висина павши у тело? Ви сте у заблуди када верујете да је душа нестворена, говорећи да је душа слика ума. Треба да схватите да ви уствари богохулите на Самог Оца ума када на такав начин размишљате о уму.

А што се тиче Крста, шта је, по вама, боље: истрпети Крст и не плашити се ни једнога облика смрти; или препричавати митове о боговима који једу своју децу и убијају своје очеве? Јер то је оно што ви сматрате за мудрост! И како је могуће да се ругате Крсту, а да се не чудите пред Васкрсењем? Да се не питате како Христос није само човек, већ и Бог?..."

То су биле Антонијеве речи, на које пагански "мудраци" нису знали шта да одговоре. Поздравивши се са њим, ови људи отидоше, преображени истином Христовом, која им се открила кроз Антонијеве речи.

Када је већ зашао у дубоку старост, Антоније јер осетио да му се ближи смртни час. Позвавши оне који су му били блиски, Антоније рече: "Спремам се на пут наших Отаца, јер ме је позвао Господ. Нећу више бити са вама".

Пошто ово рече, ученици се поздравише са њим, и он издахну, а његово лице се обасја унутарњом светлошћу. Такав је био живот монаха Антонија, оца монаштва, неустрашивог истинољупца Божијег.

 


 

[1] Пустиножитељи – они који живе у пустињи, моансаи, подвижници (прим.прев.)

[2] Ова прича може бити застрашујућа за Хришћанина данашњег времена. Али, она у ствари говори о бескрајној љубави и поштовању Бога према човеку. Бог је, видевши силину Антонијеве богочежње и велике подвиге који су у њему рађали велику духовну снагу, допуштао да се верни раб Антоннје у суровој, али Божијега човека достојној бици туче са демонима, са силама зла да би показао људима да је човек са Богом и у Богу јачи и од пакла и од смрти, да је - како је богонадахнуто зборио велики светитељ XX века Јован Шангајски - после Христове смрти и Васкрсења "човек постао страшан смрти" (прим. прев.)

 

 

 

ПретходнаНазадСледећа