New Page 1

Будући да је "Бог - мртав" и да је "искрварио под нашим ножевима", некомора да заузме Његово место као нови "господар".

У свету лишеном сваког мистичког искуства, људи грозничаво трагају за вратима пута који води ка другом свету. И за то им нису довољне помодне лудости, већ им је потребан и непосредан контакт. И многима се чини да управо свет окултизма нуди кључ који откључава та врата.

За једне је тај кључ - секс, за друге су то дроге, а за треће је то насиље. Али, има и оних за које је тај кључ - сатанизам. Ако расплетемо клупко бљутавих окултистичких мода, видећемо да постоје две основне категорије окултизма: "меки" (софткор) и "тврди" (хард-кор) окултизми.

"Меки" окултизам је, у основи, помодна обнова паганизма кроз обожавање природе и истраживање малопознатих природних моћи душе, као што су: ментална телепатија, ишчитавање ауре, врачање тарот-картама, левитација, и томе слично. Људи се упетљавају у меки окултизам не из свесне побуне против Бога, већ из радозналости и таштине, тј. из жеље да задобију некакве посебне моћи или увиде који би их уздигли изнад "масе просечних" људи.

"Тврди" окултизам је свесно обожавање сатане. Такви људи заиста себе називају сатанистима. Ту се ради о свесној по-буни против Бога, јер у сатану може веровати само онај који верује да има Бога. И то не било ког Бога, већ конкретно да има хришћанског Бога. Тврди окултизам је вера да је Бог "тиранин" који тиранише свемир, а да је сатана човеков најбољи пријатељ који жели да човеку да слободу и учини га срећним тако што му помаже да задобије све што жели у овом свету.

Овде речи Достојевског и Ничеа, сваке на сопствени начин, одзвањају у свој својој истинитости. Када се мушкарац (или жена) иницира у седми степен сатанизма, заклиње се да ће ће његов (њен) животни принцип бити: "Ништа није истинито, а све је дозвољено".[1] У времену потпуног опустошења, када разарање господари животом као главна животна "норма", сасвим је очигледно ко је тај "господар" света који је заменио Бога, јер сатана је тај који не може ништа да створи, већ само да уништава.

Главни проблем обе врсте окултизма као "вере" јесте у томе што они који их практикују не знају шта је то што се налази иза завесе овога света. Окултисти се, у свом незнању, незналачки баве другим светом, не разликујући при том добре и зле силе тог другог света. Последица овога незнања јесте да се особа ; која се "игра" духовима, по правилу, на крају нађе на страни зла, чак и када то није била њена првобитна намера.

Ово што следи јесте прича једног младог панкера, К. Ајвија, који је одрастао у разореној поридици и који је покушао да нађе излаз из те животне ситуацију кроз бекство у окултизам: "Живео сам у својим фантазијама и световима које сам сам стварао. Од 'нормалног' детета постао сам панкер са панкерским фризуром и чизмама. Наносили су ми бол, повређивали су ме и тукли због моје индивидуалности. Једног дана ме је један мој ортак позвао на једну посебну журку. На ту журку су дошли моји ортаци из школе и две старије женске. Мени је речено да ћемо седети и причати, пити соду, јести чипс и завитлавати се.

Али, те две женске су биле вештице а журка је уствари била вештичији скуп. Тада сам инициран у магијску праксу Вике (WICCA). Ако не знате, Вика је древни женски облик друидске магије. Зато су ме и назвали вештицом, а не вешцем. Брзо сам напредовао и постао искусна вештица. Мој ум је потонуо у чудни делиријум и лудило. Веровао сам да је лудило највише животно искуство. Ако умрем, све ће бити готово. Ако полудим, проћи ћу кроз смрт без умирања. То је била моја философија. Бавио сам се магијом и дан и ноћ. Бављење вештичијом магијом ме је одвело на разна места, углавном кроз асгрална путовања. Било је то природно ширење света моје фантазије. Био сам свемоћан и све у том свету који сам сам створио ме је гледало са поштовањем. Осећање моћи је оно што вас мами да се бавите магијом. У стварном свету ја сам био нико и ништа, у магији сам био неко и нешто. Осећао сам се непобедивим. Био сам у заблуди (прелести).

Једне ноћи ме је пробудила јака напетост бешике. То је био један од оних тренутака када лежите на кревету, погледате на сат, а затим у врата, покушавајући да се одлучите да ли ћете устати или ћете остати у кревету и издржати до јутра. Одлучио сам да устанем и да одем до купатила. У том тренутку сам схватио да је читаво моје тело парализовано од врата па наниже. У Вика магији се не користе ни дроге, ни алкохол. Свако за кога би се открило да користи дроге или алкохол би био искључен из вештичијег реда. Знао сам да ничег није било у мом организму што је могло изазвати такву пар-ализованост. Једино објашњење до кога сам могао доћи јесте да ме је напало нешто што је духовне природе. Напустио сам своје тело на астрални начин и подигао се изнад њега. Тада сам доживео потпуни шок.

Око мога тела је било око петнаест демона који су га чврсто држали и смејали се хистерично. Један од њих се окренуо и погледао ме и рекао ми да сам ја највећи (.....)[2] идиот каквог он није већ дуго сред. Демон је рекао да су ме учили правом путу, али да сам ја отишао на погрешан пут, да сам толико забраздио да идем право у пакао и да ми нема спаса. Затим ми је предложио да склопимо договор. Два демона су дошла до мог астралног тела и окренула ме наглавачке. Када сам се преокренуо нашао сам се у паклу. Нема начина да опишем шта сам видео, осетио и омирисао. То никада нећу моћи да заборавим. Те приказе...

Вратили су ме, потом, у моју собу и дали ми ултиматум. Или да се убијем, па да онда постанем попут њих - тј. да се више не мучим него да будем мучитељ, или да умрем и, у сваком случају, одем у пакао. Изабрао сам самоубиство. Мало пре него што су ме вратили у моје тело, прошаптао сам у себи: "Исусе, ако Те има, помози!".

Одједном ме је обасјала блештава светлост и демони су се распршили на све стране. Устао сам и почео да грдим Бога. "Зашто си допустио да прођем кроз све те ствари?". Грдио сам Га скоро читав сат, чистећи измет и мокраћу које је моје тело испустило током искуства са демонима.

Тада сам, први пут чуо глас Божији. Тај глас ми је рекао само једну једну једноставну реченицу која ме је зауставила на путу моје пропасти:

"Све што сам желео да учиниш било је да тражиш" .

[1] Ричард Вумбрант, Маркс и сатана, стр. 107

[2] Овде следи псовка коју аутори књифе, из разумљивих разлога, нису пренели, већ је само назвали тачкицама, па и ми, у преводу, поступамо на исти начин (прим.прев.)