Хришћански поглед на хомосексуалност

Епископ Александар Милеант

 

Увод

 

Хришћански морални поглед на хомосексуалност је заснован на разуму, просветљеном вером и покренутим жељом да испуњава вољу Божију. Постоји јасна доследност у оквиру Светог Писма на моралном проблему хомосексуалног понашања. Црквено учење у вези са овим проблемом је засновано не на изабраним стиховима, већ на  чврстом темељу непромењивог библијског сведочења. Заједница вере данас, у непрекинутој вези са Јеврејском и Хришћанском заједницом унутар које је Свето Писмо било написано, продужава да буде храњена од овог истог Светог Писма и од Духа Истине Чија је Реч. То је суштински да се препозна да се Свето Писмо правилно схвата, само онда када је тумачено у складу са Црквеним Предањем.

Основа за расправу о хомосексуалности је богословље о стварању, описано у Постању. Бог, у Својој неограниченој мудрости и љубави, довео је у биће све као одсјај Његове доброте. Он је обликовао човечанство, мушкарца и жену, по Својој сопственој слици и подобију. Људска бића су због тога, ништа мање него  дело Бога Самог; и у допуњавању полова, они су позвани да одразе унутрашњу заједницу у Творцу. Они чине ово на упечатљив начин, у сарадњи са Њим у преношењу у живота заједничким давањем једно другом.

У трећој глави Постања, налазимо да је ова истина о особама по слици Божијој била помрачена, као последица  исконског греха. Тамо неизбежно следи губљење свесности заветног карактера заједнице ових особа са Богом и међусобно. Људско тело задржало је свој “брачни значај“ али је ово сада замагљено грехом. Тако, у Постању (19: 1-11), попуштање греху, продужава се у причи о људима у Содому. Тако не може бити сумње у моралан суд, донесен тамо против хомосексуалних односа. У Књизи Левита (18: 22 и 20: 13), током описивања услова неопходних за припадање Изабраном Народу, писац искључује од Народа Божијег оног ко узима учешће у хомосексуалном понашању.

Против подлоге овог изложења теократског закона, есхатолошка перпектива је развијена од Светог Павла када, у Првој Посланици Коринћанима (6: 9), он предлаже исто учење и наводи оне који  се понашају као хомосексуалци, међу оне који неће ући Царство Божије.

У Римљанима (1: 18-32), и даље зидајући на моралном предању његових предака, али у новом смислу, у суочењу Хришћанства и паганског друштва његових дана, Павле користи хомосексуално понашање као пример заслепљености која је савладала људски род. Уместо изворног склада између Творца и створења, горуће искривљавање у идолпоклоништво је водило ка свим врстама моралних неумерености. Павле је у неприлици да нађе јаснији пример ове дисхармоније од хомосексуалног односа.

Коначно, у Првој  посланици Тимотеју, у непрекидности Библијске службе, наводи оне који шире погрешно учење, а у десетом стиху, недвосмислено именује као грешнике оне, који се одају  хомосексуалном понашању.

Црква, послушна Господу, Који ју је основао и дао јој светотајински живот, велича божански план заједнице љубави и давања, човека и жене у Тајни Брака. Само у брачном односу употреба сексуалног дара, може бити морално добра. Особа укључена у хомосексуално понашање се због тога понаша развратно.

Изабрати неког из истоветног пола за своје сексуалне жеље, једнако је анулирати богати симболизам и значење, а ни да спомињемо циљеве, Творчевог стварања полова. Хомосексуална делатност није комплементарна заједница, способна да пренесе живот; и на тај начин спречава живот, који се огледа у давању себе, за који Јеванђеље говори да је суштина Хришћанског живљења. Ово не значи да хомосексуалне особе нису често племените и да не дају себе; али када они учествују у  хомосексуалном понашању, они потврђују у себи поремећено сексуално нагињање, које је у суштини само-попустљив.

 

Ако је хомосексуалност генетски одређена...

 

На претпоставци да је „хомосексуалностгенетски условљена, неки људи закључују да је погрешно да то зовете грешним. Ово је лажан закључак, из значајних разлога. Пре свега, као погрешно названа, то баца расправа на погрешан правац. Канони и Оци Цркве деле са посебан делима и мерама и ни са такав апстрактан услови као хомосексуалност. Питање би могло бити боље постављено: Ако  је хомосексуално нагињање генетски условљено, како може особа бити оптужена у грех јер је укључена у хомосексуално понашање? Ово је боље постављање питања, али  премиса је још увек погрешна.

 Иако велики сексуални нагон може бити изазван нашим генетским „саставом“, то не значи да када такви људи чине блуд и прељубу, да то није грех. Слично је и са свим осталим гресима. Нешто у генетском „склопу“ људи, може узроковати нагињање ка насилном понашању, па ипакто не значи да човек са таквим склоностима не чини грех, када се понаша према људима са насиљем или почини убиство.

Штавише, од старих времена, Хришћани су знали несвето тројство узрока греха: свет, тело  и  ђаво. Обучени смо да се одупремо свему томе, а падамо, т.ј. чинимо грех – ако се не супротставимо.  Сигурно је да ако постоји генетски елемент „хомосексуалности“, све што можемо рећи је да у томе има нечег погрешног: наше тело није оно што би требало да буде: оно је п а л о и  г р е ш н о.

Например, када сам кушан прождрљивошћу – могу да видим свет, тело и ђавола у овом искушењу. Свет у томе што живим у богатом потрошачком друштву; тело, у томе што имам повећи стомак и склоност ка јелу; и ђавола, у тој досадној помисли, да је ово или оно лепог укуса, или да то могу себи да дозволим или да не би требао да себи дозволим да показујем уздржљивост, итд. итд. 

Није ли ово прилично слично са „хомосексуалношћу“? У последњем покољењу, не само да су „хомосексуалци“ изашли из ормара, већ се и мишљење друштва о њима драматично променило.

 

Делови из писма Оца Серафима Холанда о хомосексуалности

 

Јасно учење Цркве гласи да је свака сексуална нечистота, озбиљан грех. Ово укључује хомосексуалност, прељубу, блуд и сличне моралне ненормалности.

Када нас грех одваја од Бога? Онда када није покајан. Ако неко живи континуирани, уобичајени животни стил, у коме сексуална нечистота игра главну улогу, а та особа се не бори да се поправи, она је отуђена од Бога. Искушење да се буде сексуално нечист није грех. Ниједно од наших искушења не представља грехе, нити су то наше страсти. Неки човек може нагињати жудњи, други лаком разгневљивању, трећи може бити сексуално привучен другим мушкарцем, итд. Наш венац се задобија борбом са овим страстима и „задобијањем Царства Небеског кроз борбу.“

Неки људи посматрају на нивоу утробе, када чују да се хомосексуалност описује као „гнушање, грозота“. Овај језик је поприлично из Светог Писма, али често вређа људе који су упловили у плурализам и релативизам нашег друштва. Многи докази се могу навести, да се докаже да упражњавање овог греха није природно и да води духовној, моралној и физичкој пропасти, брже него остали греси. Обавештени Хришћанин лако може пронаћи Писма и каноне, који то доказују. Хомосексуалност је озбиљан грех, уобичајено практиковање које може узроковати да човек буде отуђен од Бога, чак и више него са осталим гресима, због његовог утицаја на душу грешника. Искушење да се буде хомосексуалац није грозота, али уобичајено, непокајано понашање, оваквог стила живота јесте грозота и ужас.

Постоји споредни ефекат блуда међу члановима истог пола, који није присутан у „природним“ разноликостима. Из разлога што је јасно одређено од стране Писма и Предања Цркве, и физичка дела никада нису благословена од Бога (супротно од хетеросексуалних односа), неки су били принуђени да измисле невероватне приче да оправдају њихове активности. Ово је одвело у јереси у другим пољима. Један поглед на патње Епископалаца може показати ово. Они су изрешетани свештеницама лезбејкама, од којих неке чак проповедају неку врсту обожавања „Богиње“.

Неки хомосексуалци говоре отприлике овако: „Ниси свестан кроз које сам емоционалне и духовне патње ја прошао, јер кроз избор који ја нисам донео, открио сам хомосексуалну оријентацију. Ја сам тако рођен.“

Хришћани разумеју емоционалне патње. Грех узрокује патњу. То се не разликује од алкохолизма, наркоманије, клептоманије, или било ког другог грешног, ненормалног стања. Сви ми патимо због наших греха. Хомосексуалци пате више од осталих, пошто многи чак не могу ни да схвате да је њихова сексуална а к т и в н о с т (не оријентација) грех.

Што се тиче „избора“, хришћански став је да човек може имати хомосексуалну склоност (страст) а и даље буде Богоугодник. Ако он ратује против ове страсти, исто колико би се борио против хуљења или беса, или било које друге склоности, која би, ако би  се спровела у дело, представљала грех, онда би он био велики Богоугодник. Ако он у д о в о љ а в а страстима, и у њој задовољава богохулне телесне односе, онда је он далеко од Бога.

 Побожна религиозна особа која редовно учествује у хомосексуалним односима, уз самооправдавање, је оксиморон. Страшни проблем је да су такви људи, у духу овог времена, убеђени да њихова дела нису стварно грех, као што се женама говори да абортус није убиство. Како се могу покајати мушкарац или жена, ако то није „политички коректно“ да се уради, а иако су они натоварени информацијом, која је направљена тако да их спречава да препознају свој грех?

Сваки мушкарац и жена се могу променити – могу престати да буду пијанице, или лажови, или хомосексуалци, или богохулници, или било шта друго уз Божију помоћ. Пакао је болнији него што то ико може замислити. Сви греси воде ка њему, било да се он назива „грех“, или „животни стил“, или „оријентација“.

 

Делови из „Закључка Синода о... Сексуалности и Светости живота“

(Православна Црква у Америци, Десети Свеамерички Савет, Јули 1992)

 

Створена да познају Бога и моћ Његову кроз стварање, људска бића су одбила да Га признају, да Га славе и да Му захваљују, да слушају Његово божанско учење. Кроз своју побуну „залудеше у својим мислима, и потамне неразумно срце њихово.“ (Римљанима 1:21)

Према томе, као што Апостол Павле наставља да учи, „Зато их предаде Бог у срамне сласти; јер жене њихове претворише путно употребљавање у беспутно. Тако и људи оставише путно употребљавање женског рода, распалише се жељом својом један на другог, и људи с људима чињаху срам, и плату која требаше за превару њихову примаху на себи“. (Римљанима 1:26-27)

Хомосексуално понашање, као прељубничко и инцестуозно понашање, заједно са блудницима, прељубницима, идолопоклоницима, лоповима, похлепнима, пијаницама, хулницима и лоповима, неће наследити Царство Божије. Хришћани долазе ис свих тих категорија грешника који су, добровољно или не, били ухваћени у греху света. То су они који су кроз лично покајање и веру у Христа, кроз Крштење и Миропомазање, уз учешће у Светом Причешћу били „опрани... освећени... и оправдани Именом Господа нашега Исуса Христа и Духом Бога нашег“ (1. Коринћанима 6:9-11; Православно Крштење и Служба Свете Тајне Миропомазања).

Исус учи милости и праштању свим грешницима, али Господ не оправдава грех. Када Син Божији изриче божански опроштај онима који су ухваћени у злу, Он увек обавезује помилованог грешника „иди и не греши више“ (Јован 8:11).

Уверени у Богом откривене истине, ми нудимо следеће закључке и  упозорења за вођство верних:

 

§         Хомосексуалности се треба прилазити као последици људске побуне против Бога, а на тај начин против сопствене природе и благостања. Не треба се узимати као начин живота и деловања за човека и жену створене по слици и подобију Божијем.

§         Људи са хомосексуалним тенденцијама треба да ... потраже помоћ у откривању посебних узрока своје хомосексуалне оријентације, и да раде на превазилажењу њених штетних последица у својим животима.

§         Особе у борби са хомосексуалношћу, које су примиле Православну веру и боре се да живе Православним начином живота, могу бити у заједници у Цркви, са свима осталима који верују и боре се. Они поучени и обучени у Православном учењу и подвижничком животу, који и даље желе да оправдају своје понашање не могу учествовати у Тајнама Цркве, јер им оне не би могле помоћи, већ им нанеле штету.

§         Помоћ треба да се пружи оним особама које раде са особама хомосексуалне оријентације, са циљем да им помогну у борби са својим мислима, осећањима и делима у вези хомосексуалности. Таква помоћ је нарочито неопходна родитељима, рођацима и пријатељима особа са хомосексуалним осећањима и склоностима. Сигурно је потребно и духовницма и људима у цркви.

 

 

 Ови закључци о браку, сексуалности, светости живота,

разматрани су од стране Светог Синода на

Десетом Све-Америчком Савету Православне Цркве у Америци

 

Мајами, Флорида, јули 1992

 

Закључци.

 

Као и сваком моралном поремећају, хомосексуалност спречава човекову испуњеност и срећу, делујући насупрот стваралачкој мудрости Бога. Црква у одбацивању погрешних мишљења што се тиче хомосексуалности, не ограничава, већ пре брани личну лободу и достојанство, реално и аутентично схваћену.

Према томе, учење Цркве данас је у органском континуитету са погледом Писма и са њеним сопственим доследним Предањем. Иако је данашњи свет у много чему нов, Хришћанска заједница осећа дубоке и нераскидиве везе са оним покољењима, који су отишле пре нас „означених знаком вере“.

Ипак, повећани број људи данас, чак и у самој Цркви, доносе огроман притисак на Цркву, да прихвати хомосексуално стање, као да није поремећено и да опрости хомосексуално понашање. Они који у Цркви који размишљају по овој моди, често склапају тесне везе са онима који су ван, а сличних погледа. Ове групе људи су вођене визијом која је у супротности са истином о људској особи, која се у потпуности открива у тајни Христа. Они одражавају, чак и не потпуно свесно, материјалистичку идеологију која негира трансцеденталну природу људског бића. Као и натприродни позив сваке појединачне особе.

Став Цркве не може бити промењен притиском друштвеног законодавства или моде тренутка. Расправљано је да у одређеним случајевима, хомосексуална оријентација није резултат промишљеног  избора и према томе особе са таквим склоностима, не би имале избора, већ да се понашају на такав начин. У мањку слободе, таква особа, чак и ангажована у хомосексуалном делању не би сносила кривицу.

Овде је мудро морално Предање Цркве неопходно, јер упозорава на генерализовање у осуђивању појединачних случајева. Уствари, услови могу постојати, или су могли постојати у прошлости, који би смањили кривицу појединца у датом случају; или је пак други услови могу увећати.

Оно што треба по сваку цену избећи, је неоснована и понижавајућа претпоставка да је сексуално понашање хомосексуалаца увек и потпуно принудно и према томе без кривице. Оно што је кључно је да основна слобода која карактерише људско биће и даје му достојанство, исто тако припада и хомосексуалцима. Као и у сваком обраћењу од греха, напуштање хомосексуалних дела захтеваће дубоку сарадњу појединца са Божијом ослобађајућом благодати.

Шта онда да раде хомосексуалци који желе да прате Господа? Основно је да су позвани да испуњавају вољу Божију у свом животу, искусивши све врсте патњи и тешкоћа, подносећи их као последицу њиховог стања, као жртве на Господњем Крсту. Тај Крст, за верујућег је плодоносна жртва, јер из те смрти долази живот и васкрснуће. Док ће сваки позив да се понесе крст или да се разуме Хришћанска патња на овај начин, бити предвидиво сусретнуто горким подсмехом неких , требало би да се запамти да је ово једини пут ка вечном животу.

То није ништа друго, него учење Апостола Павла Галатима, када он говори да Дух доноси у живот верних „љубав, мир, радост, трпљење, доброту, милост, вера, кротост, уздржање“ (5:22), а даље (5:24): „А који су Христови, распеше тело са сластима и жељама.“

 

 

 

 

^