Допире као до жирафе или је ствар у нечему другом?

 

Не, наравно, ко оспорава? Боље је да се на крај изађе без кажњавања. Дивно је кад се детету све може објаснити. А још је дивније ако вас оно разуме и без сувишних објашњења. Само се мало намрштиш и инцидент је окончан. Невоља је само у томе што је такве деце разумне, осетљиве, мирне, попустљиве, данас прилично мало. И то обично нису дечаци. Уосталом, и међу девојчицама некако у последње време све је више оних које би у потпуности могле да послуже Шекспиру као узорак за лик јунакиње његовог чувеног комада "Укроћена горопад".

И уопште, зар се деца лоше понашају зато што не схватају? Или је ствар у нечему другом?

Постоје, свакако, случаји несхватања ситуације. Рецимо, дете је донело из вртиће псовке. Али ако оно и пошто сте му десет пута објаснили да су то "ружне речи" настави да их понавља, па уз то још изазовно гледајући одрасле, зар вреди да се настави са агитацијом?

А ево и друге ситуације. Петогодишњи Гоша по сто пута дневно чује да је лоше бити дрзак према мами. И свеједно је дрзак, па чак и у тучу улеће. Питаш: "И како га казните због тога?" А као одговор - збуњена пауза.

- Ми? Па, понекад га изгрдимо, иако то, наравно, није педагошки. Али, углавном, разговарамо, сугеришемо да тако не сме да се понаша.

- И то одавно?

- Шта одавно?

- Сугеришете.

- Ма већ две године - али некако никако да допре до њега!

А дете је, међутим, већ научило и да чита. То је некако "допрло" до њега. Ма спреман је и да дискутује, нема длаке на језику, тражи своја права, скоро као адолесцент. А ево, то, зашто маму не сме да удара, никако да "допре" до јадничка.

И родитеље већ потпуно запањује то да њихова непослушна деца као да сама налећу на казну. Колико сам пута била у ситуацији да слушам отприлике следеће говоре: "Ја трпим-трпим, затим пукнем, издерем се, ударим - а он миран као бубица. Не могу да се отмем утиску да му чак буде лакше. Мени после тога пола дана камен лежи на срцу, а он... Зна-е, понекад ми се чини да је чак задовољан што је кажњен! Је л' да је то ненормална реакција?"

Родитељи тачно примећују: набасавши, најзад, на одбијање, дете заи-ста уздише са олакшањем. Па деца веома често не слушају ни најмање из разлога што не разумеју како треба да се понашају, већ због тога што не желе да разумеју. Желе да остану при своме, да покажу да су она важнија. Међутим, у дубини душе свако дете је свесно да лоше поступа. Па свако има савест. А у дечјој души, која још није стварно покварена пороцима, глас савести се чује далеко јасније него код одраслих. Стид изазива узнемиреност. Па и осећај да је јаче од родитеља не доприноси јачању дечје психе. Таква деца увек имају много страхова, пошто ако мама и тата могу да се не слушају, значи да њихова реч нема никаквог значаја.

Дакле, родитељи су слаби људи, без ауторитета. А како те може заштитити слаб човек? Ето, тако и испада да дете изједају страх, узрујаност, осећај кривице, које оно подсвесно покушава да ублажи усплахиреношћу, луцкастошћу, кревељењем, агресијом.

И кад одрастао човек ипак стави до знања ко је у породици главни, дете се смирује. Значи, свет још није полудео. Значи, то није потпуни хаос, у њему је остао бар понеки ослонац. Па чак и најнеобузданија, најнепослушнија деца заправо чезну за хармонијом и редом. Чезну да породичне улоге буду правилно распоређене и да све буде као у нормалном свету.

 

 

Назад