Лов на Праведнике

Свети Владика Николај Охридски и Жички

(из књиге „Речи о Свечовеку“)

 

Нико се не спрема у лов на пудлице. У лов се иде на моћне коришћу или штетом. На ретке се дише хајка.

Поред тога ретки су и добра мета. За гром нема дражи нишанити у гљиве, добре мете за скакавце. Гром нишани у оно што види. Па ипак високи борови  - вазда у смртној опасности – не завиде гљивама.

Ви бежите од живота какав јесте, бежите у дужину, у висину, у дубину. Праведници, зашто се онда чудите што вас гоне? Не трче ли пси најрадије за оним ко бежи од њих?

Праведници ви проповедате сласт, којој се долази горчином. Чујте, ви сте аларм за друштво. Друштво воли да говори о правди, но не воли да види правду.

Јест, друштво воли да плеше по гвозденом ковчегу, у коме је правда закључана, но друштво хоће да уједе са седамдесет и седам зуба онога, ко се усуди, да одшкрине ковчег. Мада – мада сви воле да говоре, да правду треба ослободити из ковчега.

Праведници, ви сте омрзнути не зато што говорите о правди, него зато што сте ви правда. А друштвени грозд воли да слуша приповетке о правди, но не воли да види правду.

Ви сте пробуђени међу заспалим. А друштвени грозд воли да сања о правди, но не мари да се пробуди из сна. Зато и уједа онога, ко га буди. Гле, сви буђени су срдити. Успављивање је лако и неосетно. Али буђење...

Ваши циљеви су далеки, предалеки. Око их не може видети, ни ухо чути, ни зуб угристи. Зато вас и гоне они, чији су сви циљеви у домашају зуба.

Као што гром силази, да рашчисти кужну атмосферу, тако и праведници долазе, да рашчисте нагомилану кужност грозда друштвеног.

Заиста, страшљива је ушикана гомила од грома и грмљавине. Зато је и подигла громобране, да хвата громове и сахрањује их у одређени гроб. И за вас, праведници, подижу се громобрани онога тренутка, кад ваша грмљавина запара ваздух. И вас хватају у гвожђе и спроводе у гробнице крај пута.

Ваше су комшије као лопов у зору, што проклиње воде, да се дигну и угасе сунце, док он не сврши крађу.

Ваши циљеви су далеки, предалеки, а комшије ваше се слепачки поштапају и пипају. Ваш простор је бескрајан, а слепцу је крај простора на врху његовог штапа.

Благо вама, праведници, ако вас гоне. Кроз гоњење ће вам ваш циљ постати једино сунце, које ће вам светлити. Сва друга сунца ће вам потамнети.

Нека вас гоне суседи ваши споља и жеђ ваша изнутра. Тако ћете бити као жедан лав, који је угледао воду у даљини и јури к њој безобзирно. Што га више муве салећу, и трње чупа и крвави, то лав брже, све брже и све бешње јури ка својој визији. Гле, драж хладне воде у даљини, мелем је његовим ранама. Без тога мелема, гоњени не би издржао уједе мува и убоде трња.

Заиста, гоњењем вас неправедни деле од себе; а ви треба да сте одељени од њих. Не гојне ли вас, изједначиће вас са собом. Ако вране не гоне голуба између себе, и голуб ће се осетити враном.

Добро је што вас гоне. Доказују тиме, да ви нисте што и они, нити они што и ви.

Преслани сте им ви, ваистину. А они су навикли на бљутава јела.

Папрени сте им ви, а они су вечито трбобољни, те после ждерања не траже паприку, но киселу воду.

Благо вама док вас гоне. Гоњени привлаче погледе звезда а не гонитељи.

Гурају вас? Но не расте ли лопта снега од гурања?

Понижавају вас? Луд метод! Тиме ће вас дићи.

Лупају вас? Луд метод! Тиме ће вас очврснути.

Пљују на вас? Луд метод! Тиме ће вас очистити.

Сиромаше вас? Луд метод! Тиме ће вас обогатити.

Убијају вас? Луд метод! Вратићете им се као судије. Шта вреди, што вас задржавају на вашем путу? Ко задржава реку, спрема поплаву.

Гле, по вама броји васиона време, а не по њима. По вашем броју васиона зна где је почела и где ће престати. Све друго је буђа по ивици њеног часовника.

Не бојте се самоће. То је главно. Ја вас уверавам у оно што видим – да нисте сами. Сви праведници од почетка света лебде над вама. Једна моћна војска ваша је позадина, и ваше лево и десно крило. Моћ те војске није толико у броју, колико у громовима, које држи у руци.

О, како волим што вас гоне. Јер вас волим. И јер знам да од гоњења растете.

О, како ми је жао што вас гоне. Јер њих жалим. Јер не знају, да зидају кулу на леђима својим, која ће их размрскати у смрадну гомилу гноја.

Дигните лице своје, нека вас што више попљују. Разголите тело своје, нека вас што слађе изгребу.

Васиона гледа и ћути. Ваше лице, њено је лице, тело ваше, њено је тело, болови ваши, њени су болови, уздаси ваши, њени су уздаси. Да није тако, браћо, ја бих вам саветовао: мирите се с безбожнцима; мирите се и зароните лице своје у лонац њихов, у коме они гледају почетак и крај васионе.

Шта је земља? Царство је ваше скупље од васионе. Сунца су недостојна да буду стубови вашега царства. А шта је земља, шта сва њена царства?

Земља је, браћо, једна летећа рептилија, што гризе себе зубима за реп, да би летела и да би се плодила. Просјакиња што седи на прагу звезда и проси, а потом се поноси.

Чиме се поноси ово просјачко робље?

Светлошћу? – Чија је светлост?

Мудрошћу? – Чија је мудрост?

Литургијом? – Чија је Литургија?

Својом шареном бундом? Не тка ли јој сунце будну, не тка ли и не пере ли?

Ах, праведници! Ви сте изаткани од странаца, опрани од странаца, набојени од странаца. Погледајте у даљину, ако тражите своју отаџбину. Раширите плућа и удахните „Прану“ светога и мудрога из недогледа, јер Он вас познаје.

Гурните потпетицом земљу, нека се котрља у својој рептилској погрбљености и страсти. А ви бежите од ње, док вам не ишчезне из погледа.

 

 

 

^