Полни (детородни) удови: њихово назначење
Читав строј човековог тела дело је Премудрога и Непостижнога Творца који је Адама учинио "привремено мањим од ангела, венчав-ши га славом и чашћу" (Пс. 8,4-5). У свом пред-падном стању Адам је био бестрасан и није телесно (полно) општио са својом супругом. Након пада, он је од Бога добио благослов да се и телесно здружује са њом због продужења људске врсте. Господ је на тај начин утврдио брачни поредак, да би се и овако, рађањем деце, човечанство борило против смрти.
Свети Григорије Нисијски зато вели да се "у полним удовима чува бесмртност људскога рода", јер "сви други делови тела врше разнолике улоге и одржавају живот уколико се њима остварује чулна и делатна моћ" док "полни удови воде бригу о будућности". Због тога је "посао смрти безуспешан". Наша врста се не продужује "ни оком, ни ухом, ни језиком", но полним органима. Они, детородни источници, стога међу свим осталим удовима заузимају најчасније место.
Поштујући свештени значај детородних органа, Хришћани свагда скривају своју нагост, насупрот старих и нових дивљака - незнабожаца који ходају обнажени немајући свест о њиховој вредности (Стари незнабошци - урођеници Африке, Азије и Америке по том свом незнању и небризи слични су својим модерним "ученицима", разноразним купачима и нудистима, људима помрачена ума и огреховљене душе).[1]
У браку на коме почива Божији благослов муж и жена полно се дедињују следећи заповест Господњу о плођењу и множењу (Пост. I, 22). На тај начин, рађањем деце, они постају сатрудници на делу Господњем. У породици, тој малој цркви, потомство се касније васпитива у страху Божијем и свакој честитости.
Према свему наведеном, рукоблудије је употреба полних органа која је у супротности са њиховом Богоданом наменом. Намера блудничења је себично задовољство, чиме се полност своди на страсти; а страсти су оружја којима ђаво покорава одступнике од Божијег закона.
Блудничење искључује све осим тренутне насладе: не мисли се ни о Богу, ни о души.[2]
[1] У примитивнијим културама, рецимо, девојке све своје богатство - мираз јавно показују, носећи ђердане од дуката око врата. У високим, продуховљеним културама није такав случај. С обзиром да су полни - чедородни уди такво велнко благо и да је њихов значај тако драгоцен, они се скривају. Према томе, стид и смерност, чување тајне своје полности, чедородности не само да није израз "заосталости" и "комплекса", како нас убеђује савремена сатанска идеологија бествднвка; стидљивост је пројава високе духовности, израз чистоте и племенитости душе, украс драгоценији од сваког украса. Зато је наш песник Лаза Костић говорио да србски идеал никад није била разуздана западњачка вечна женственост, него свагда племенита, умилна, дивотна вечна девственост.
[2] Рукоблудије је насртај на светињу живота, коју је освештао Господ Животодавац. У мушком семену се чува заметак будућег потомства, па онај који то семе просипа ради самозадовољавања, ни не знајући шта ради, служи Сатани, који мрзи људски живот и на сваки жели да га уништи. (Слично је и када се у току телесног односа са брачним другом користе тзв. презервативи и друга контрацептивна средства, средсгва против зачећа живота.) Бог је дао семе мушкарцу и детородну утробу жени: ко се с небригом односи према овим светињама, Божије дарове скрнави и пропасти, што може имати несагледиве последице.