Мртви питају...

Владимир Димитријевић

 

Када човек уђе у костурницу Хиландара, дочекају га лобање и кости монаха који су се ту вековима подвизавали, умивајући сузама светогорску земљу; из очних дупљи у вас гледају најдубље тајне постојања, и њихове очи вас питају: „Ко сте? Јесте ли наши? Познајемо ли се?“ И даље: „Постите ли? Молите ли се Богу? Примате ли Свето Причешће? Како живите? Колико деце имате? Чувате ли чедност и чистоту? Волите ли своју Отаџбину?“

Исто питање се чује на србском војничком гробљу у Солуну; исто питање код цркве Ружице, где леже остаци бранилаца Београда 1915; исто питање на Крусима и Мојковцу; исто питање на Дрини и Колубари... И стара гробља, са споменицима на којима су слова већ избрисана, питају: „Ко сте ви што газите нашом земљом?“ Шта ћемо одговорити? Како ћемо пред њих изаћи?

Руски религиозни философ, Симон Франк, у тексту „Мртви ћуте“ каже следеће:

„Мртви ћуте. Њихова безбројна армија не устаје из гробова, не урла по митинзима, не пише резолуције. Па ипак, та армија мртвих је велика политичка сила читавог нашег живота, и од њеног гласа зависи судбина живих, можда многих покољења.

За слепе и глуве, за оне који живе само у овом тренутку, не сећајући се прошлости и не предвиђајући будућност, за њих мртви не постоје, и помињање њихове снаге и утицаја за њих је само бесмислено празноверно бунцање.

Али они, који умеју да виде и чују, који су свесни да садашњица није самодовољна, није од прошлости откинут живот садашњег дана, него пролазни трен живе пуноте, засићене прошлошћу и бремените будућношћу, знају да мртви нису умрли, него су живи. Каква год да је њихова судбина тамо, са оне стране границе овога света, они живе у нашим душама, у подсвесним дубинама велике, надличне народне душе...

Њихове душе јасно говоре о једном – о Отаџбини, о заштити државе, части и достојанству земље, о лепоти подвига и срамоти издаје. У тој дубини народног духа, они се немо буне против издаја са предумишљајем и без предумишљаја, против демократизованог мародерства, против несавесног пировања на њиховим гробовима, против разграбљења родне земље, окупане њиховом крвљу. Али наша дужност је – пажљиво ослушкивати тајанствени, час добронамерни, час страховити смисао њиховог ћутања.“

 

Преци ће нам судити. И потписнику ових редова, и сваком читаоцу, и сваком Србину под капом небеском, без обзира да ли је он покушао да побегне од Србства и да се сакрије у мишју рупу космополитизма, Њу Ејџа, комунизма или у блатну јаму блуда и криминала... Нико се не може сакрити од мртвих који ћуте, и кроз чије нас очне дупље у нас гледа Суд Божји.

Једино што нам је остало ако желимо да избегнемо гнев наших покојника, чија смо сва дела продали и попљували, јесте покајање и враћање Христу. Ове 1998. године, на Спасовдан, навршило се тачно седамсто седамдесет седам година од како је Свети Сава, овенчавши Светог Стефана за краља, створио србску државу; том приликом, обраћајући се окупљенима, одржао је знамениту „Беседу о правој вери“, молећи све Србе свих векова да положе сву наду своју на Бога и држе се праве вере Његове.

Тај завет, завет Србина, чије тело од 1594. није међу нама, али који је душом живљи од свих нас живих заједно, јер живи у Богу Живоме, једини је лек за наше болести и једина правда за наша безакоња.

Вратимо се Завету Светога Саве и Светог кнеза Лазара. Сјединимо се у правди и истини са својим покојнима, и ничега се не бојмо; Бог наших отаца биће и наш Бог, наш хранитељ и бранитељ. Тада се нећемо плашити НАТО – бомби, ни самих себе. По речима Светог Владике Николаја:

„Дај Боже, да се Срби обоже, сложе и умноже!“, на своје вечно спасење, а на славу и хвалу Оца и Сина и Светога Духа.

Амин.

 

 

^