Хлађење љубави

 

Стога што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих (Мт. 24,12)

 

Садашњи тренутак духовне историје човечанства с правом се назива епохом "апостасије". Ова грчка реч у библијском контексту означава одступање људи од Бога (видети. на пример: 1 Тим. 1,4), то јест, отуђивање одЊега. Епоха апостасије сведочи о блискости времена јављања антихриста. Дан онај (то јест, дан Другог доласка Христовог, свеопштег васкрсења и Страшног суда) неће доћи док најпре не дође отпадништво и не појави се човек безакоња, син погибељи (то јест, антихрист) (2 Сол.2,3).

Масовно удаљавање људи од Бога почело је још у 19. веку. "Бог је умро, ми смо га убили" - објавио је свету Ниче, карактеришући духовну ситуацију (тачније, духовну трагедију), када је Бог заиста умро у људским срцима. Они су с немиром почели да траже нешто што би могло да им замени Бога. "Чежња за апсолутном истином је ишчезла, прогутала ју је посветовњаченост" - пише о овом времену јеромонах Серафим Роуз.[1]

Ниче је био један од главних проповедника отуђености. У дубини душе он је признавао Бога: "Непознати Боже којем сам у дубини срца подизао олтаре, увек и свугде зовем Те ја. И, пламсајући, настају продорне речи Непознатом Богу. Ја Му припадам, иако сам побуњеник остао и данас, ја сам Његов и осећам окове којима сам у борби оборен који ме вуку да служим... Ти, Неизрециви, мени блиски! Хоћу да Те спознам, хоћу да Ти служим!"

Међутим, упркос томе он је остајао побуњеник и богоборац који је предузео покушај "превредновања свих вредности". Човека, предлагао је Ниче, треба ослободити од савести, одговорности, аскетике, цркве, разума, истине и Бога (другим речима, треба претворити човека у звер), а уместо човека треба опевати "плаву бештију", "надчовека". Ево шта вели његов безумник у "Веселој науци":

"Ми смо убили Бога (јер отуђеност је у метафизичком смислу убиство прим. аут.), ви и ја! Сви смо ми његове убице! Како смо могли да одвежемо земљу од сунца, куда се то крећемо? Не падамо ли непрестано? Не лутамо ли ми у бесконачном ништа? Није ли нам постало хладније? Како ћемо се утешити, убице над убицама?" А на другом месту: "Ти се више никада нећеш молити, никада се нећеш одмарати у бескрајном поверењу - ти одричеш себи усхићење том мудрошћу, добротом, силом... Ти си убио стражара и пријатеља твојих седам самоћа... Као човек одрицања (другим речима отуђени човек - прим. аут.) у свему тражиш одрицање (то јест, пребиваш у самој стихији отуђења - прим. аут.). Где ћеш наћи снагу за то? Још ниједан човек није био довољно снажан за то".

Ниче назива човека отуђеног од Бога "будалом" и предлаже му да сакрије "израњављено срце у лед и подсмех": "Али скаменио си се ти и све гледаш натраг. Ко си ти, будало, што на прагу зиме бежиш у свет? Свет су врата према хиљадама ћутљивих, хладних пустиња. То што си ти изгубио нигде нећеш наћи. И блед, осуђен си на зимска лутања. Личиш на дим што тражи поново и поново тамо где је небо хладније... Сакриј, будало, твоје израњављено срце у лед и подсмех".[2]

Св. Теофан Затворник који је живео у 19. веку говорио је да је "дух времена дух кнеза овога века". "Такав је дух времена - писао је св. Теофан - бездушни дух пред којим се све клања и који што више шири своју област, тим више шири умртвљеност, претварајући разумне људе у аутомате који се крећу не зна се чијом снагом и по чијој заповести и вољи".[3]

Св. Николај Јапански је почетком 20. века написао: "Мрска, проклета, скотска и животињска интелигенција вуче у пакао и прост народ. Више класе су скуп мајмуна-подражавалаца час Француске, час Немачке, час Енглеске... Највише и интелектуалне класе потпуно су искварене неверјем и бунтом". "Пред нашим очима и пред очима историје - пише француски историчар Тен - збива се претварање образованих људи и читавих класа у звери тамо где се хришћанска вера заборавља".[4]

Последња десетлећа живота човечанства карактеристична су нарочито великим удаљавањем од идеала хришћанства. "За наше време - писао је је-ромонах Серафим Роуз Платински - хлађење љубави, о којем се у Еванђељу говори као о главном знаку блиског Другог доласка Христовог, карактеристично је у далеко већој мери него за било који други период у историји".[5] Овај апокалиптични знак сада примећују многи.

"Зло и грех на земљи шире се све више и више - пише архимандрит Рафаил Карелин - ад гута својим раљама без дна стално нове и нове жртве. Љубави која сједињује људе све је мање и мање, као што је све мање извора у врелом песку пустиње".[6]

Снажно се осећа хладноћа световног живота, хладноћа у људским односима. Узајамна отуђеност и лукавство (у чијој основи је страх и доживљај других као противника) постали су водеће начело савременог живота. "Поживотињење" света је достигло страшне размере. "Свет - говорио је протојереј Понтије Рупишев, близак духовни син светог праведног оца Јована Кронштатског - сада представља пустињу испуњену зверима, јер се не осећа у њему дах Духа Божијег који би могао да оживи и охрабри жедну душу. Људи су постали отуђени од Њега и врло лукави и зли".[7]

Чак и од људи који су неверници и који су слаби верници данас се често може чути фраза: "Људи су постали гори од звери". И заиста, данас су се људи толико удаљили од Бога да прелазе већ из области зверске у област демонску, падајући у сатански бездан. Савремени човек-звер није само не-човек (као обичне звери), он је античовек, демоночовек.

Православни психолози И. Медведева и Т. Шишова у свом чланку "Застој у развоју душе", објављеном у часопису Први и Последњи (бр. 10,2004. г.), убедљиво показују да многи савремени људи више нису "људи као Лик Божији, већ се без претеривања може рећи да су демонолика бића".

"У садашњем тренутку духовне историје човечанства - писао је отац Серафим Платински - тренутку, како се сви у томе слажу, кризе и непостојаности - у средишту људске вере стоји 'мртви бог', потпуна пустош... То је самопорицање, самоубиство... Свет вере који је некада био нормалан свет, апсолутно је целовит зато што је све у њему оријентисано на Бога као на његов почетак и крај и у тој оријентацији стиче свој значај. Нихилистичка побуна је, срушивши тај свет, надахнула нови свет: свет апсурда. Ова реч која је у данашње време постала толико помодна и која се често користи за описивање стања савременог човека, има веома дубоко значење. Јер ако као центар света служи ништа, онда тај свет и по садржају, и у свакој својој појединој црти није целовит, он се распада, он је апсурдан... Ништа, одсуство целовитости, антитеизам, мржња према истини - то није само побуна човека против Бога Којем човек више неће да служи. Иза свих тих појава крије се озбиљан смисао... имамо посла с радом ђавола".[8]

У наше време страховито се разарају моралне вредности, необично су порасли егоизам и трка за материјалним добрима. Руши се установа породице, која је увек била основа достојног људског живота и сфера формирања личности. Запажа се опште осећање безнађа, невиђени криминал и развратност људи који дрско бацају изазов Промислу Божијем о човеку и самој људској природи. Отпадање од хришћанске вере у њеној правој суштини, губитак смисла за истинску духовност и изопаченост религиозног живота - постали су посвудашња појава.

Мења се лик самог човека, мењају се односи међу људима. Отуђење људи једни од других постало је норма. Сврсисходно се руше традиционалне људске везе. Губе се дубинске везе између мушкараца и жена, између родитеља и деце.

Савремена деца не поседују елементарне моралне појмове без којих је немогуће сазревање људске личности, али зато она врло рано стичу практичан дух. Но њихов практичан дух је мањкав. Изврсно схватајући шта колико кошта, она уопште нису усмерена томе да улажу напоре да би стекла одређена добра. С друге стране, немају намеру да се било чега одрекну. Попут животиња, она се у потпуности налазе у власти нагона, тренутних и, то првенствено најнижих, жеља.

Истовремено с досад невиђеним развојем науке и технике долази до гашења духовног живота, расте равнодушност, па чак и непријатељство према свему духовном. Норме понашања које је дала религија одлазе у прошлост. Препоручују се и прихватају се нове норме, лакше и пријатније него оне по којима су живели људи неколико хиљадулећа. Људи имају све више и више права, а све мање дужности.

Уз то свуда у свету умире слобода - политичка, економска и лична. Слобода је потребна човеку ради остваривања његових највиших и духовних и стваралачких тежњи. За коришћење материјалних добара слобода није потребна. Има много људи који слободу не цене и која им није потребна. Чак и у земљама које се не сматрају тоталитарним и које још увек нису изгубиле слободу, готово сви нови закони који се доносе повећавају зависност становништва земље од њених властодржаца. Без слободе је лакше живети. Све више људи радо предаје своју слободу у замену за удобан и спокојан живот. Лако је живети не одговарајући ни за шта, али при томе се губи оно најважније - живот без одговорности је увек бездухован.

"Данашње поколење је - говорио је старац Пајсије - поколење равнодушности". Повећање неодговорности, равнодушност према другима код савремених људи сведочи о крајњем степену њихове отуђености, о крајњем недостатку љубави у њима. Управо љубав рађа одговорност, заповеда да одговоримо на бол другога, да преузмемо на себе нечији терет, да помог-немо. О узајамној вези осећања одговорности и љубави више пута нам говори Свето Писмо. На пример: Носите бремена једни другима - говори ап. Павле - и тако ћете испунити закон Христов (Гал.6,2), закон који се састоји од љубави.

Осећање одговорности је једно од главних обележја пуновредног развоја личности, једно од најважнијих својстава нормалног човека. Сада се ствара друштво духовних дегенерика који се, чак и кад сазнају да им је мајка на самрти или да су им дете ударила кола, неће померити с места све док не прођу следећи 'ниво' компјутерске игре. Егоцентрично понашање савременог човека атомизира, одваја га од других. Он је равнодушан чак и према невољама својих најближих и пријатеља, одриче се бремена породице, одговорности за децу, судбину народа и Отаџбине.

Мења се однос према раду и стваралаштву. Све више људи не воли да ради. Рад, чак и стваралачки, не доноси радост. Сваки напор је непријатан и чини се непотребним. Живот се своди на непрекидну трку за забавама и стално новим доживљајима, чак и оним краткотрајним и ништавним. Али постојање лишено унутарњег садржаја непотребно је и празно.

Све је мање људи који живе људски. Многима је морално осећање већ сасвим атрофирало. Многи су већ сасвим изгубили оно по чему се углавном човек и разликује од животиња: љубав, саосећање, бригу о другима, искреност у односима, скромност, поштење, људско достојанство. Бујица прљавштине, порока и равнодушности према добру и злу преплављује планету. Упркос раскошном процвату материјалних могућности ми живимо у раздобљу моралне деградације и губитка духовности. Главни духовни узрок оваквог стања је одбацивање личног живота, духовног живота и предавање себе у наручје безлично-зверске стихије.

"Има још доста честитих пастира Цркве, писаца и научника који нас зову да станемо, да размислимо и извучемо закључке - пише П. Калиновски - Али мрвице истине тону у маси најразноврснијих и најпротивречнијих мишљења и понуда по било ком питању. Екрани телевизора, радио, новине, популарна предавања - о чему говоре и уче сва та средства испирања мозгова? Много лажи, много позива на уживања, на свакојака задовољства, а што је главно, толика је количина стално нових и нових мишљења и 'открића' да нема никаквих могућности да човек размисли и да се снађе у свему томе. Реч је банализована и придаје јој се било какав смисао, често супротан правом смислу. Све то доводи до тога да се људи навикавају да не верују ничему осим онога што могу да провере уз помоћ својих пет чулних органа (исте те чулне органе имају и животиње - прим. аут.). Савремени човек масе верује само огашљивој науци. Он верује науци, или, тачније, ономе што он сматра науком, али он не верује ничему нематеријалном и захтеви религије за њега су небитни и необавезујући. Свет је за њега материја и то материја неодуховљена".[9]

Савремени човек хоће пре свега корист, успех у животу и профит. За њега је главна "трампа" и то не само у трговини, што је природно, већ у животу уопште. Место "даха Божијег" код савремених људи, упркос свој њи-ховој "можданој" мудрости и образованости, заузела је баналност, нискост и лукавство унутрашњег садржаја њихове душе. Божанско и духовно ишчезава из живота људи зато што тамо где има много лукавства, тамо влада друга стихија - зверска. И што су људи старији, то лукавија постаје њихова душа. Устима они много, споља гледано, могу да опште једни с другима, али не на личном нивоу. Унутар њих срце остаје хладно и отуђено, срце које није у стању и не жели да загреје друга срца љубављу. Устима благосиљају, а срцем својим куну (Пс.6,5). Лаж говори сваки своме ближњему, уста су ласкава, говоре из срца притворног (Пс.11,3) - предсказао је овакво стање људи пророк и псалмопојац Давид.

Али човек нипошто није позван да општи с другим човеком и с Богом на тим спољашњим плановима на којима се то обично збива. "У човечанству се развија мисаона и вољна мимикрија, словесна и емоционална ономатопеја - истиче архиепископ Јован Шаховској - Људи међусобно улазе у расправе, па чак и у дијалог не сопственим, већ неким туђим гласовима и заглибљују једни друге у апстракције, покривајући једни друге мртвим паролама и стандардним класификацијама. Ту је главна драма човечанства... Личност човекова се стандардизује, уопштава и брише".

Савремени људи ступају у међусобне различите односе, али се при томе не обраћају самом човеку, не обраћају се његовој личности, већ његовој унификованој социјалној улози, виде у човеку само ову или ону функцију, или само предмет, ствар. Међусобни односи савремених људи готово су сасвим престали да буду односи лица, то јест, односи међу људима као личностима, престали су да буду међуличносно општење. Од личних ти односи су се претворили у чисте односе улога, почели су да представљају аутоматско преношење информација, преношење иза којег по правилу стоји само хлад-на рачуница заснована на егоистичној жељи неке користи за себе.

Савремени свет је ужасан због свог прагматизма и у њему је све потчињено утилитарним циљевима. Односи међу људима се све више постварују, замењују се односима међу стварима, субјекти се претварају у објекте манипулације. Човек је срозан на ниво носиоца неке функције, на ниво ствари. Живот савременог материјализованог човека постао је резултат постојећих услова-оквира, он је утиснут у њих, сужен унапред задатим претпоставкама. Човек иступа само као тумач готове улоге, као функционално средство опслуживања ствари.

"Сам човек - писао је Маркс - који се посматра једноставно као пројава радне снаге, јесте предмет природе, ствар, мада жива ствар која схвата себе као ствар".[10]

С једне стране, долази до обезличења човека, његове деперсонализације, а с друге стране, објектима се (рачунајући ту и различите апарате, уређаје и механизме) додељују својства субјекта, долази до персонализације ствари, до фетишизације. То је нарочито карактеристично за савремену рекламу: "Ја, ти и Ротманс (цигарете)" - (безличан однос "роба-потрошач" овде се снабдева додатним личносним смислом). Фетишизација се такође испољава: у култу новца којем се придаје самосталност и моћ над људима; у фанатичном клањању пред символима власти, политичким и друштвеним установама; у магијском утицају идеолошких представа и парола (на пример, парола о борби против "међународног тероризма" и тако даље).

Негде 60-их и 70-их година прошлог века прозорљиви отац Арсеније је рекао: "Учињено је све да се из човека искорени вера, да се он стави у такве услове када мора да мисли само на то како да преживи, да савлада тешкоће. Погледајте како је уређен око нас живот: радио, часописи, телевизија, новине, биоскопи, позориште терају људе да изграђују стандардни начин мишљења, јединствен за све, а то води томе да човек ни на тренутак не може да остане сам са својим мислима, да осети Бога.

Сам темпо савременог живота, убрзан и стандардизован и све време напет, приморава човека да мисли једнострано и у правцу који је за некога пожељан. Човек не може да остане бар мало сам са собом... Човеку говоре и уливају му у мозак, уче га ономе што је задато, што је унапред зацртано... Стереотипност мишљења, задато мишљење омета човека да постане верник, а вернику да сачува веру. Али имајте на уму да ће Црква Божија и у тим условима живети вечно.

Чувајте веру своју, борите се за сопственост мишљења, молите се више, читајте Свето Писмо, и Господ ће вас сачувати, неће вам дати да изгубите јасноћу мисли, да размишљате као безлична маса равнодушних и хладних људи" (из књиге Отац Арсеније).

Архимандрит Софроније (Сахаров, Ј1993), аутор књиге Старац Силуан, у једном свом писму о савременој епохи је писао: "Безумни мудраци нашега века који сматрају себе 'ученима' и који претендују на све знање због којег ће тобоже настати време блаженства људи на земљи, у суштини више заволеше таму него светлост (Јн.3,19). Не видети своју ограниченост, своје самоосуђивање на смртну казну, попут животиња, не схватати да човек није ограничен оквирима привременог живота на земљи, да није ограничен само видљивом и чулном димензијом, не схватати предстојећи излазак у вечност која нам се чудесно открива кроз Христа, у својој суштини је дубоки мрак незнања о томе шта је човек. У том погледу наша епоха је такав пад унатраг, у миленијуме паганства и култа тела и страсти, да човеку од тога бива страшно у души".[11]

У историји невиђена научно-техничка и "социјална" достигнућа праћена су појавом исто тако до сада невиђених по својој моћи сила разарања. Тај процес нису у стању да зауставе ни философија, а тим више наука за коју су духовне категорије "ваннаучне" уопште. Љубав према Богу и ближњему се све одлучније, шире и свесније искључује из људског друштва не само од стране науке, философије и културе, него и целе атмосфере живота. "Прогрес који пориче Бога и Христа - писао је познати словенофил Иван Аксаков - на крају крајева постаје регрес; цивилизација се завршава дивљаштвом, а слобода деспотизмом и ропством. Збацивши са себе људски лик, човек ће се постарати за лик звери".[12]

Савремени људи су се претворили у потрошачке машине, изгубили су свој унутарњи мир, заборавили на своје духовне потребе и поистоветили слободу са укидањем ограничења на потрошњу и кретање.

Суманути темпо живота великих градова убрзава се све више и више. Нове "удобности": мобилни телефони, компјутери и аутомобили, не само да не доносе олакшање, него и приморавају човека да се све брже и брже врти у том кругу. Човек се претвара у подобије животиње, у машину већ самим тим што је лишен могућности да помисли на Бога. Крајњи циљ свих тих мера је да се створи стање у којем човек неће имати спокоја ни дању, ни ноћу, те да се тако одвуче не само од молитве, него и од мисли о Богу. Заједно са отпадањем од Бога долази до отпадања и од живота.

Ево шта је о томе рекао св. Јован Максимовић, архиепископ Шангајски и Сан-францискански: "Пред крај земаљског живота у њему ће бити пометње, ратови, међусобни сукоби и земљотреси. Људи ће умирати од страха, умираће од ишчекивања невоља. То неће бити живот, неће бити радост живота, већ мучно стање отпадања од живота. Али то неће бити само отпадање од живота, него и од вере, и Син Човечији, дошавши - хоће ли наћи веру на земљи? Људи ће постати горди и незахвални, одрицаће Закон Божији: заједно са отпадањем од живота биће и нестанак моралног живота. Биће помањкање добра и нарастање зла".

Човек лишен ослонца и "унутрашњег стожера", предаје се очајању. Управо чамотиња и очајање представљају главни циљ сваког психолошког рата. Чамотиња лишава човека могућности да пружи отпор и приморава га да плови низ струју каква год мутна она била.

Преп. Јустин Поповић је савремену цивилизацију назвао "организованим устанком против људске личности". Она систематски отупљује личност у човеку све док она сасвим не отупи, тако да човек савремене културе одлучно тврди: ја сам тело и само тело; ја сам земља и само земља. "Дух времена - пише преп. Јустин - спутава личност својом властољубивом тиранијом, механизира је: ти си шраф у захукталом механизму савремености - и мораш да постојиш као шраф; ти си дирка на раштимованом клавиру данашњице, по чијој клавијатури свира дух времена - и мораш да постојиш као дирка".[13]

Преп. Јустин Поповић говори о томе да је савремени човек европског хуманистичког прогреса "ужасно опустошен" због тога што је из њега истиснуто сазнање и "осећање личне бесмртности". "А без осећања личне бесмртности зар је човек прави човек? - пита се св. Јустин - Или боље рећи: зар је човек уопште човек? О, сужен је европски човек, феноменално је сужен и снижен, и обогаљен, и сведен на крхотину и одломак човека, пошто је из њега потиснут сваки осећај за безгранично и бесконачно. А без бесконачности може ли човек уопште да постоји? Зар он без тог осећања бесконачности није мртва ствар међу стварима и зар није обична животиња међу животињама?

"Хуманистички човек је - наставља преп. Јустин - намрштен, окорео, малаксао, материјализован, те је зато сасвим законито, метафизички законито, што је устима својих философа објавио како је потекао од мајмуна. Будући да је изједначен по пореклу са животињама, зашто да се не изједначи с њима и у моралу? Спадајући у животиње и звери, по метафизичкој суштини својој, он њима припада и по моралу... Ако у човеку нема ничег бесмртног и вечног, сва етика се, на крају крајева, своди на инстинктивну тежњу. И хуманистички човек, доследан у својој логици, изједначио се у етици са својим прецима - мајмунима и зверима и у његовом животу почео је да преовлађује принцип homo homini lupus (човек је човеку вук)".[14]

Човек је данас толико прожет злобом, толико окамењен и помрачен и обузет сујетом да за духовни живот више нема ни воље, ни места у срцу. Ево шта говори о томе старац Пајсије Светогорац: "Под влашћу ђавола се налази онај ко је поробљен сујетом. Срце заробљено сујетним светом, држи душу у неразвијеном стању, а ум је у помрачењу.

И тада човек само изгледа да је човек, али у суштини је духовно недоношче",[15] то јест, човек с ниским нивоом личности. Подчовек огрезао у сујету, будући да сам не живи као духовна личност, не признаје бесмртну личност ни у другим људима (рачунајући ту и најрођеније и најближе), чак и ако се, на спољашњем плану, много и радо дружи с њима. Унутрашње непризнавање бесмртне личности у ближњима значи непријатељство према њима, унутрашњу отуђеност од њих, порицање њиховог постојања као личности, то јест, на духовном плану, њихово убиство у себи, у својим мислима.

Непризнање личности у другима омогућава савременом човеку да тако лако пристаје на абортус, то јест, на убиство властите деце у мајчиној утроби. Архимандрит Рафаил Карелин је овако насликао звероликост убице властитог нерођеног детета, говорећи у име овога: "Зашто моја мајка није добра вучица, већ свирепа звер која се назива човеком? За моју мајку моје постојање је постало неочекивана болест од које треба што пре да се избави. Не само да чујем речи мојих родитеља о томе да морам да умрем још не угледавши светлост сунца, речи које личе на шиштање змија отровница, речи које испуњавају моју душу ужасом, него ја осећам чак и мисли мајке које личе на клетву. Она ме помиње с мржњом и бесом као о грешци коју је направила за време игре коју је изгубила. Ја осећам, као отров који продире у моје тело, мржњу према мени - свом детету које је за њу постало препрека и непријатељ. Зашто се нисам зачео у утроби вучице? Она би с љубављу носила своје младунче као своје благо. Она би ме гледала добрим очима као мајка, а очи моје мајке, када ме се сети постају очи вучице. Она ме је већ избрисала из свог срца, из овог света где светли сунце, где цвета цвеће и певају птице. Наша крв ће као крвава бујица покрити земљу. Хтео бих да у тој бујици потону зли људи и да на земљи живе вукови" (Великодушност вучице).[16]

Услов такозване феталне[17] терапије јесте уништење двадесетонедељног људског живота у мајчиној утроби, када се људски ембриони претварају у фармацеутску "сировину". С гледишта савременог "хуманистичког" друштва, ембрион је био материјал, али с аспекта хришћанства то је личност, то је човек у најранијем стадијум свог телесног развоја. Савремена генетика ствара технологије такозваног терапијског клонирања уз коришћење људских ембриона.

"Како саопштава британски лист Обзервер, научници намеравају да створе мноштво људских ембриона по истом принципу као и за време клонирања овце Доли. Научници обећавају да ће уништити ембрионе пре него што наврше 14 дана.

Ако научна истраживања прођу успешно то ће суштински променити могућности медицине. Уграђивање у болесне органе здравих ткива добијених путем клонирања омогућиће лекарима да успешније лече такве болести као што су рак, инфаркт, Алцхајмерова и Паркинсонова болест, дијабетес и кардио-васкуларна обољења" (Информативна агенција Росбалт).

Сви облици еугенике (теорија о путевима побољшања наследног здравља уз повећање умних способности становништва; у суштини то је учење о селекцији људи и пројектовању ових или оних својстава човека путем одабира грађана на основу психолошког тестирања, медицинског испитивања, података о успеху у школи, на универзитету и слично; вештач-ко осемењавање на основу одабране сперме и тако даље), укључујући и манипулисање с људским генетским материјалом, нису ништа друго до најгрубље гажење Божанских закона и светогрђе према човеку - Лику Божијем, ђаволски подсмех боголиком достојанству људске личности, што значи и Самом Творцу. Експерименти клонирања почели су од овце (чувена Доли), а сада су пренесени на човека, што указује на то да се човек - образ Божији - изједначава ту са животињом. Магистар философских наука, стручњак за биомедицинску етику И. Силујанова пише: "Стварање човека по задатим параметрима, а управо се у томе и састоји 'смисао' клонирања, првобитно означава човеково стварање човека са одређеним особинама ради решавања одређених иницијалних задатака. Према томе, ради се о потрошачком односу према човеку као према средству њиховог решавања, а не однос према ближњему у складу са главном заповешћу - о љубави".[18]

У палом свету који је одступио од Бога коришћење технологија клонирања неизбежно ће довести до злоупотреба: до комерцијализације "примарних" ДНК, производње деце у циљу добијања "резервних делова", до стварања људских "складишта резервних делова" у циљу трансплантације, кретања у правцу стварања "више" класе људских бића и тако даље. Проф. Жан Досе, добитник Нобелове награде за физиологију и медицину (1980) у свом раду "Научно знање и људско достојанство" констатује: "У области генетике човека непромишљено коришћење нових технологија може довести до катастрофалних последица".[19]

Да би се егоистично земаљско постојање учинило што је могуће дуготрајнијим, а можда и вечним, данас се користе најсавременија научна "достигнућа". Уз помоћ "нових технологија" савремено човечанство које је отпало од Бога жели да достигне бесмртност. Али бесмртност се ту по-сматра као бесмртност тела.

"Бесмртност као циљ нових технологија је бесмртност болесних мртваца" - истиче И. Силујанова - Бесмртност за идеологе 'ремонта' човека уз помоћ 'резервних делова' човеколиких бића јесте преиначени облик инстинкта самоодржања, при чему се самоодржање сматра највишим циљем ради чијег су достизања сва средства добра. Оваква 'бесмртност' - бесмртност тела - руши морални поредак".[20]

Све шире се примењују технологије вештачког зачећа, што води ру-шењу читавог система моралних вредности, обезвређујући главну од њих -   вредност љубави. Између порицања традиционалне моралности, распада брака и "нових метода вештачког размножавања" не можемо а да не видимо постојање чврсте и непротивречне везе. На овом плану поучан је роман-антиутопија Олдоса Хакслија Врли нови свет. У њему се до логичне крајности развијају могућности и последице вештачког размножавања људи према задатим параметрима. Законодавно признање вештачког размножавања у новој Држави има као своју логичну последицу забрану породице, материнства и једнобрачности. Они се у новом друштву сматрају узрочником јаких и непожељних доживљаја, душевног бола, и као резултат тога - свих могућих болести. Место љубави заузима појам "узајамно коришћење", појам који фиксира презир према човековом достојанству и одрицање његове личне слободе.

Савремена цивилизација "комфоропоклоника" теши себе предрасудом да се цео свет прогресивно мења набоље. Али Откривење Божије не објављује прогрес, већ деградацију света. Ако прогрес није у стању да да човеку личну бесмртност, онда је то лажни прогрес, маскирани регрес. А истински прогрес може бити заснован само на васкрслом Господу Исусу. "Сви прогреси који нису засновани на истинском препороду људске личности - пише преп. Јустин Поповић - представљају чаробне бајке и измишљотине о којима несрећни човек сања у одвратним загрљајима аждаје смрти".[21]

Савремени човек је постао зависник од техничког прогреса и пуки заробљеник потрошње, задовољавања најнижих страсних начела своје природе.

Свет се све више претвара у гомилу страсти, његово постојање прелази у дуготрајну агонију. Човечанство које живи "за трбух" (израз Достојевског) нема граница у задовољавању својих похота. У својој већини људи, како је говорио св. Јован Златоуст, "живе за стомак, прилепили су се садашњости; и по својој пожуди и претераној похлепи нимало нису бољи од свиња и јараца, умеју само да једу и пију, да се туку због плесачица, те да се кољу због циркуских јахача" (из Беседе против Јудејаца).

"Сада се врши товљење човечанства. Управо товљење. Јер као што сељак тови стоку и живину коју припрема за смрт, за клање, тако се и човечанство припрема за смрт, и то пре свега духовну" (Духовне беседе и поуке старца Антонија, део први).

Данас су потпуно изопачене представе о истинским и вечним вредностима. Пороци и страсти доведени су до најпримитивнијег, зоолошког нивоа. Изгубљено је јасно схватање фундаменталних категорија људског бивствовања - добра и зла. Активно се пропагира и улива у свест људи обезчовечујућа формула: "добро" је када је мени "добро", а "зло" је када је мени "лоше".

Човек је изгубио свој лик, формирао се нови човек за којег нема ничег свештеног и светог. Хијерархија вечних вредности сада је гурнута у страну, као лествица по којој се нема куда ићи. Раније су ишли к Богу, доводећи у везу своје вредности са еванђаљским заповестима. Сада се намећу тренутне моде у свему, васпитава се мајмунска спремност да се од себе прави нешто за чим постоји "потреба тржишта".

У савременој цивилизацији човек је проглашен за меру свих ствари, али то није човек као образ и подобије Божије, то није богоподобни човек, већ човек са свим својим "слабостима" (страстима), гресима, недостацима, то јест, "отуђени човек", човек у стању озверености, "човек-звер". Као да је дошло до помирења с греховношћу (озвереношћу, отуђеношћу) човека, пристајање на то да је грех (озвереност, отуђеност) нормално и природно човеково стање. Зато се савремена цивилизација може назвати "цивилизацијом озверења", "цивилизацијом звери".

"Погледајте улице наших градова - пише Валентина Сологуб - нарочито лети: крда распуштених, развратних, полуголих, скаредно брбљивих, циничних, друштвено опасних, криминализованих, страствених пушача, пијаница, агресивних и умно заосталих биолошких бића која чак и не знају којем народу припадају. Они ионако нису оптерећени интелектуалним питањима, за њих је главно "како се страва провести". Данас су то физички зрели чланови друштва који, међутим, више подсећају на животиње него на људе. А иза њих су се родила и већ одрастају нова поколења".[22]

"Данас је Русија једна џиновска незацељена рана духовних и моралних несрећа које су јој припремили њени џелати током последњег столећа. Никада се у њој тако злочиначки и на сваком месту није пропагирала непристојност, дозвољеност разврата, разузданост и обнаженост порока, никад нису били толико дрски подмитљивци и крадљивци, лопови и пљачкаши државног новца, никада није имао толику слободу сваки онај кога не мрзи да развлачи, граби, пљачка, богати се, претварајући се чак не у животиње, већ у нека непозната чудовишта... Свака животиња нам је дража него што је то човек човеку у данашњој Отаџбини!" - писао је истакнути руски науч-ник, академик Ф. Ј. Шипунов, у својој књизи Истина Велике Русије.[23]

Савремена култура, с малобројним изузецима, представља култ уживања. Данас је индустрија забаве и разоноде моћнија него икад раније. На духовном плану та разонода је отуђеност од своје личности и личности других. Одводећи човека у подсвесно, утапајући га у безличну стихију, уживања одвајају човека од Бога. Такав живот са свом његовом многоли-ком "културом" и бучним "прогресом", може бити окарактерисан кратко и прецизно - "раскошно бесловесно животињство".

Јеромонах Серафим Роуз је дао таквом стању друштва врло тачно одређење - "рај за будале". Он је још 1982. године у свом реферату "Православни поглед на свет" говорио да је један од главних и очигледних знакова приближавања краја света "ненормалност" савременог живота: "Свако ко погледа наш савремени живот у перспективи оног нормалног живота који су водили људи у ранијим временима - на пример, у Русији или Америци, или било којој другој западноевропској земљи, не може а да се не запањи колико је живот постао ненормалан. /.../ Живот је непрестано трагање за забавама' које су толико лишене сваког озбиљног значаја да би посетилац из било које друге земље 19. века, гледајући наше популарне телевизијске програме, луна-паркове, рекламу, филмове и музику - готово сваки аспект наше савремене културе - помислио да је доспео у земљу неких лудака који су изгубили сваки додир с реалношћу. Ми често то не узимамо у обзир зато што живимо у овом друштву и прихватамо га као датост.

Неки од недавних истраживача нашег савременог живота назвали су данашњу омладину "Ја генерацијом", а наше време 'веком нарцисоидности', који се карактерише клањањем себи и обожавањем самога себе, што омета развој нормалног људског живота. Други говоре о 'пластичном' свету или фантастичном свету где данас живи велики део народа који је неспособан да погледа у лице реалности света око себе или да се њој прилагођава, или да се окрене својим унутарњим проблемима /.../ И има људи који намерно све то подстичу..."[24]

Данас ђаво, као и у препотопска времена, покушава да оствари пропаст човечанства, гурнувши ум и срце људи у потпуну телесну чулност. Савршено се испуњавају речи св. Игњатија Брјанчанинова о томе да ће "свеопшти разврат, заједно са огромним материјалним развојем који је до тог разврата довео, бити знак краја века и приближавања Страшног суда Христовог".[25]

Савремени људи, који су дошли до потпуне духовне неосетљивости и поживотињења, предадоше себе разузданости па чине сваку нечистоту с похлепом (Еф.4,19). У односима између мушкараца и жена преовлађује наче-о: "треба умети добити задовољство, не везавши се никаквим обавезама". Телевизија, штампа, реклама, а и свака и реч и поступак савремених људи уопште, непосредно или посредно су усмерени блудним гресима. Савремени хумор, вицеви, доживљаји, теме у уметничким делима, радости и туге, појмови трагизма и среће врте се углавном око блудне страсти. Робови греха позивају на "слободу". Свуда се чује: "Доле предрасуде!", "Ближе природи!", "Доле стид!", "Натраг природи!".

Сладострашће је супротно људској природи, уче Свети Оци. "Јако се варају - упозорава св. Игњатије Брјанчанинов - варају се на своју погибељ они који плотске жеље сматрају неодвојивим делом људског тела, а њихово задовољење природном нужношћу. Не! Људско тело се срозало на тела стоке и звери због свог пада. Плотске жеље су природне палој природи, као што својство болести одговара болести; оне су противприродне људској природи у оном стању у којем је она била створена". Св. Јован Златоуст у Беседи о девствености примећује да је Творац могао да размножи људе, да они нису сагрешили, и без телесног сједињења, као што је створио Еву и мноштво анђела. Исто то говори и св. Григорије Нисијски у расправи О човековом устројству.[26]

За човеково духовно здравље крајње је погубно превладавање природног осећања стида. Бестидност је знак искварености личности, покварености душе. Карактеристично је да у руском реч "растљеније" (разврат) има везе с процесом распадања, разарања и деградације, трулења ("тлит" - трулити). Деградација личности, поремећаји психе и понашања (као и телесне болести) сигуран су резултат моралне распуштености. Људска душа губи своја природна својства: јасноћу и оштрину ума, проницљивост, живост опажања, радост срца. У развратном човеку преостаје само маска човека, јер му се дух постепено гаси и умире. Човек који је развраћен и који патолошки тежи телесним уживањима обично није свестан да се иза онога што он назива "љубављу" скрива дубинска отуђеност, непријатељство према ближњима, скрива се духовно убиство и самоубиство.

"Човек заведен нечистом жудњом - истиче преп. Антоније Велики - сличан је пред Богом бесловесној стоци лишеној сваке свести".[27] Св. Јован Златоуст у Беседи против Јудејаца овако говори о скотоподобности развратних људи: "Својом похотљивошћу нису ли превазишли они (Јудејци - прим. аут.) најпохотљивије животиње? Послушај шта пророк каже о њиховој неуздржаности: Ујутру су кад устају као товни коњи, сваки рже према жени ближњега (Јер.5,8); није рекао: сваки је гајио похоту према жени ближњега; не, с нарочитом снагом је изразио њихову помамну похоту рзањем познатих животиња". И код пророка Језекиља је речено: И упаљиваше се са својим милосницима у којима је тело као у магарца и течење као у коња (Јез.23,20). И по речи ап. Петра, они који живе у телесним похотама и
разврату, слични су псу, који се вратио на своју бљувотину и окупаној свињи
која поново иде да се ваља у блату (видети: Пт. 2,18-22), и тако даље.

Цркви су познати свети подвижници који су живели у пустињи или у шуми споља као дивље звери (на пример, св. Варвар, бивши разбојник, помен 6. маја по старом календару), али они су то чинили ради стицања благодати светог покајања. А данас многи који су равнодушни према спасењу своје душе живе такође као звери, као стока и као животиње се предају похотама тела, падајући чак и испод животињске природе и уподобљавајући се чак и не животињама, већ демонима.

"Људи данас више него икада раније прихватају демонска наговарања и демонизују се" - каже старац Пајсије Светогорац.[28]

"У последње време демона у паклу неће бити. Сви ће бити на земљи и у људима" - пророковао је преп. Лаврентије Черњиговски (1950). "О чему пишу еванђелисти? О духовном сиромаштву људи. То је већ и тешко назвати сиромаштвом. То је некаква ђаволизација човечанства" (Духовне беседе и поуке старца Антонија, део први).

У вештачки створеној, бездушној, машинско-бројчаној цивилизацији, у Вавилону нашег века, више нема места за оно живо, топло и људско. Такав свет у којем је уместо срца "ватрени мотор" и електроника, иде у сопствену пропаст.

Слобода и моралност су обавезни атрибути духа, без којих човек постаје звер. Савремени човек је лишен слободе и потчињен је механичким ритмовима.

"У веку техничке цивилизације - истиче архимандрит Рафаил Карелин - који се назива веком 'еманципације и ослобођења', човек се заправо еманципује и ослобађа од моралних начела, од етичких норми, од гласа властите савести. Ако се срећа састоји у унутарњем духовном миру човека, код савременог човека тај је мир осиромашен и сужен до крајности. То је нарочито у технолошким земљама где људи чак и личе једни на друге. Њих као да је програмирао један исти невидљиви хипнотизер. Људи добијају информације, огромне по количини, али у стварности то су једнотипске и примитивне информације. Оне личе на понављање једног истог сценарија у варијацијама које се међусобно мало разликују. Алтернатива томе је свет фантастике са уобичајеним филмовима ужаса, али у суштини, то је прикривени и кодирани демонски свет".[29]

Људи живе по животињском закону земаљске природе и не труде се да живе хришћански, не могу да воле свеопштом Христовом љубављу. Они, као и животиње, воле само оне који им прилазе са истим животињским "енергијама". Али овакав приступ људима повезан је са ризиком да човек изгуби себе, себе у правом смислу - своју личност.

Ето зашто је Господ одредио управо Јовану - апостолу љубави - да буде аутор Апокалипсе. Ова библијска књига говори о пропадању љубави до крајњих граница, о готово потпуном њеном одсуству у човечанству, то јест, о духовном поживотињењу људи.


 

[1] Јеромонах Серафим Роуз, Човек против Бога, стр. 29.

[2] Наведено по: Буквар: наука, философија, релишја, књига 2, стр. 1267.

[3] Свети Теофан Затворник, Љубављу поучавајући: беседе и проповеди, Москва, 2002, стр. 119.

[4] Наведено по: П. Калиновски Переход, стр. 25.

[5] Јеромонах Серафим Роуз, Знаци времена. Тајне књиге Апокалипсе.

[6] Архимандрит Рафаил Карелин, Пад гордих, Москва, 2000, стр. 107.

[7] "Нећу вас оставити сиротне...", Клајпеда, 1999, наведено по: Васкршње сећање. Успомене на јеромонаха Владимира Шикина, стр. 97.

[8] Јеромонах Серафим Роуз, Човек против Бога, стр. 64-65.

[9] П. Калиновски Переход, стр. 16-17.

[10] Наведено по: Философски речник, у редакцији И. Т. Фролова, стр. 315.

[11] Архимандрит Софроније Сахаров, Писма у Русију, Москва, 1997, стр. 92-93.

[12] Наведено по: Буквар: наука, философија, религија, књига, 2, стр. 1529.

[13] Преп. Јустин Поповић, Прогрес у воденици смрти, Минск, 2001, стр. 41-42.

[14] Тамо, стр. 30-31.

[15] Старац Пајсије Светогорац, С болом и љубављу о савременом човеку, стр. 65.

[16] узето из летка против абортуса.

[17] fetal (енгл.) - ембрионални.

[18] И. Силујанова, Искушење "клонирањем" или човек као подобије човека. Етички проблеми савремене генетике, издање Московског подворја Свето-Тројицке Сергијеве лавре, 1998, стр. 51-52.

[19] Ж. Досе, Научно знање и човеково достојанство, Курир Унеска, новембар 1994, стр. 5, наведено по: И. Силујанова, Искушење "клониран>ем" или човек као подобије човека. Етички проблеми савремене генетике, стр. 40-41. 

[20] И. Силујанова, Искушење "клонирањем" или човек као подобије човека. Етички проблеми савремене генетике, стр. 62.

[21] Преподобни Јустин Поповић, Прогрес у воденици смрти, стр. 25.

[22] В. Сологуб, "Савез изопаченика и иновераца, или ко нама влада?", Русија Православна

[23] Ф. Ј. Шипунов, Истина Велике Русије, Москва, 1992.

[24] Видети: Принос православног Американца. Зборник радова оца Серафима Платинског, Москва, 1998, стр. 10-13,23.

[25] Свети Игњатије Брјанчанинов, О крају света, Петроград, 1992, стр. 18.

[26] Видети: св. Григорије Нисијски, Човек је образ Божији, стр. 26-29.

[27] Отачник, саставио епископ Игњатије Брјанчанинов, Москва, 1993, стр. 6.

[28] Јеромонах Христодул Светогорац, Старац Пајсије, Петроград, 2000, стр. 67.

[29] Архимандрит Рафаил Карелин, Тајна спасења, стр. 119.

 

 

 

ПретходнаНазадСледећа