New Page 1

Православно хришћанство обнавља личност човека, и обнавља је у Богу и у томе се састоји његова принципијелна разлика од свих других религиозних учења. Зауставићемо се на некима од њих и показаћемо њихову јединствену усмереност у правцу непризнавања личности.

На пример, талмудизам. Затварајући човека доживотно у гвоздени корсет правила, закона, ситуационих дозвола и забрана, ова доктрина је усмерена на формирање апстрактног типа Јеврејина.

Док је Еванђеље у свом универзализму окренуто личности, Талмуд је окренут етносу као самосталном субјекту и највишој вредности. Зато талмудска теорија нема потребе ни за бесмртношћу душе, ни за загробним животом. Јеврејски народ је одбацио Царство Небеско и све снаге свога ума усмерио остваривању светског месијанства, односно, остварењу светског земаљског царства. Из ове тежње према зацарењу месије у свету проистиче вечити рат јеврејства са свим осталим народима. Морал Талмуда препоручује једне норме узајамних односа међу Јеврејима, а друге међу Јеврејима и осталим народима. Према талмудско-кабалистичком учењу, Бог је створио Јевреје, а 72 нижа духа су створила све друге народе света. Талмуд учи да су само Јевреји људи, а да су нејевреји животиње. На тај начин, искључујући љубав према свим људима као према деци једног Оца небеског и представу о човеку као о лику Божијем, као и сматрајући друге људе животињама, талмудизам озакоњује отуђеност и непризнавање личности.

Прилично је одређено духовна суштина талмудског јудаизма разоткривена у Еванђељу од Јована. Јудејци говоре Спаситељу: Отац наш је Бог. Он им одговара: Кад би Бог био отац ваш, љубили бисте мене... Ваш је отац ђаво и жеље оца својега хоћете да чините, он беше човекоубица од искона, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори; јер је он лажљшац и отац лажи (Јн. 8,42,44). Како разумети ове Христове речи? Ако у човеку нема љубави (а показатељ нељубави Јудејаца рема Богу било је њихово одбацивање Сина Божијег), за њега личност не постоји, он је одриче. Дакле, Јудејци Бога одричу, постајући богоубице још пре крста. Речи "ваш отац је ђаво" значе следеће: Ако у вама нема љубави, ви се налазите у области смрти и таме, у царству сатане који и себе пориче, поричући све остале.

Историчар В. Г. Мањагин у свом чланку "Кабала као поглед на свет новог поретка"[1] показује како се унутар старозаветне заједнице појавило окултистичко учење које је у суштини одбацивало појам личног Бога. То учење је добило назив "кабала" (предање). Одрицање од личног Бога-Творца, тврди Мањагин, јесте основа талмудско-кабалистичког погледа на свет. Управо о томе и говори Спаситељ у Еванђељу.

У хиндуизму и будизму Бог или жива Личност уопште не постоје. Личности као реалија овде уопште нема, оне су само пролазни облици општег, бескаквотног битија. Хиндуистички Апсолут - Брахман је безличан и бесвојствен. Ни људска личност у хиндуизму не постоји.

Учење о реинкарнацији дели личност на дхарме - психичке елементе који, поново се спајајући, образују нову индивидуу. На крају крајева, сви индивидуални облици битија се растварају у космичком битију, а космичко битије ишчезава у свести Брахмана. Човеков дух - атман - има исту суштину као и апсолутни дух - Брахман. Човек замишља да постоји, али њега заправо нема - постоји само Брахман. Сам појам мноштва, појам да постоји реално Ја и Ти, различити један од другог, сматра се у хиндуизму илузорним. А да ли се може волети илузија? Зато мудрац-хиндуиста воли само свој властити атман, свет за њега уопште не постоји. То је теорија крајњег егоцентризма. На тај начин, хиндуизам, искључујући личну љубав према Богу и богоопштењу, а такође претварајући човека у фикцију, озакоњује сатанску отуђеност и непризнавање личности.

У будизму човекова индивидуалност подлеже уништењу у нирвани. Само постојање за будисту јесте зло ("живот је патња"), клопка из које нема изласка, осим самоуништења, зарањања у небитије нирване, где се гасе осећања, мисли и жеље, где ум, удаљавајући се од спољашњег и унутрашњег, зарања у бескрајну празнину, као што се леш сахрањује у гроб. Ако је циљ хришћанског живота обнова богоопштења, изгубљеног после грехопада, циљ будизма је безлични спокој смрти. У тежњи према "савршенству" будиста, као и хиндуиста, својевољно иде превазилажењу у себи начела персоналности и распаду своје личности у неименованом океану "чистог битија" надперсоналног Апсолута. На тај начин, будизам, искључују-ћи личну бесмртност, као и нудећи човеку као главни циљ самопоништење и небитије, озакоњује сатанску отуђеност и непризнавање личности.

У суштини, хиндуизам и будизам су паганство. Сва паганска веровања су најнепосредније усмерена сатанском порицању личности. На пример: "Према древним индијанским веровањима, човеков живот је у потпуности зависио од безличног бога - некакве космичке душе која је ради обнавља-ња своје енергије хранила људским срцима и крвљу. Символ тог бога било је сунце и зато су Индијанци себе називали 'децом Сунца', али они се нису клањали самом сунцу које је за њих било тек оличење њиховог бога. Они су се клањали посланику сунца - пернатој змији Кецалкоатлу - тако су они звали сатану (сетимо се "древне змије" из Апокалипсе - прим. аут.).

Његови символи били су змија звечарка и смарагдно-зелено перје птице кецал (јасно указивање на то да је сатана пали анђео - прим. аут.). Дешавало се да су међу Астецима за 'празник сунца' индијански жреци приносили на жртву Кецалкоатлу око 20.000 младића и девојака. Живим људима, расецајући грудни кош оштрим ножевима од опсидијана, они су вадили још топло срце које је и даље настављало ритмички да куца (срце је, као што је познато, символ "унутрашњег живота", живота личности - прим. аут.). У облацима дуванског дима који се ковитлао на угловима жртвеника, дрхтава срца су подизали на длановима према сунцу".[2] Описани ужасни пагански обред недвосмислено указује на суштину свих паганских култова - духовно убиство човека од стране сатане.

И у житијима хришћанских мученика из времена гоњења од стране пагана свуда је присутан један исти мотив - одбијање да поштују "бездушне идоле" који имају уши, а не чују, имају очи, а не виде и тако даље. Тим безличним идолима ставља се насупрот Лични Бог Којем се и обраћају мученици за време страдања свим својим бићем.

Стање духа, обојено човековим доживљајем своје истоветности са апсолутним и оријентисано на губитак личног начела, у раздобљу раног хришћанства испољило се у гностицизму који с правом називају мајком свих каснијих јереси. Његова специфичност било је то што је код гностика главна тема постала тема знања као самопознања. Гностици су позивали човека да нађе себе и спозна себе, али при томе нису остављали места за признање других личности.

Аутор научног истраживања Историјско-философска питања гностицизма (Москва, 1979) магистар историјских наука М. К. Трофимова, поредећи хришћанство и гностицизам, из угла питања о личном начелу, извлачи закључак о њиховој потпуној неспојивости.

Она пише: "Убеђеност у своју истоветност са Апсолутним одвраћала је гностика од социјалности оријентисаној на признање других, вукла га је задубљености у самога себе, медитативној активности... Овај духовни став није остављао места вери у Тебе, Ја је све упијало у себе. В. В. Болотов (истакнути црквени историчар - прим. аут.) је то називао 'полувером',[3] јер гностик је себе схватао као апсолутног, он није имао коме да верује осим самоме себи...

Веза верника с Богом, на коју је оријентисано хришћанско вероучење, сведочи о признавању личног начела. То се нарочито испољава у представи о слободи избора, слободи коју човек поседује. Слобода избора између добра и зла не противречи у раном хришћанству идеји Промисла. Према овом вероучењу, од Бога потиче Промисао и дар слободе човеку, а од човека избор етичког пута. Насупрот томе, у гностицизму у суштини нема места ни за Промисао, ни за дар, ни за слободу у ранохришћанском смислу. Нема се за шта бринути, нема се коме даровати, нема се шта бирати. Остаје само просветљеност и божанственост. Може се рећи да је гностицизам оријентисан на губљење личног начела. Позивајући неизмерном самоудубљивању, захтевајући од човека који иде путем гносиса да буди снаге успаване у себи, гностицизам претпоставља постепено ширење његовог Ја до космичких размера, увлачење у њега свега спољашњег, али крај је ишчезавање и првог и другог. У том погледу се може говорити о дубинској нерелигиозности гностицизма... Дакле, према гностичком схватању, поништавају се све разлике пошто гностик све упија у себе, откривајући у себи апсолутно. Нема места ни за Тебе, ни за лично. Насупрот томе, у раном хришћанству свест је оријентисана на постојање Тебе".[4]

Подсећамо да реч релшија потиче од латинске речи која значи веза. То значи да истинска религија повезује човека с Богом, уводи га у живо општење с Њим, као с Личношћу.

Гкостицизам се с правом сматра почетком и "мајком" свих каснијих јереси које су настале на тлу искривљавања истинског хришћанства. Ако се све оне размотре подробно, једна за другом, почев од најстаријих јереси па све до учења савремених секти, у сваком таквом лажном учењу и њему одговарајућој "духовној" пракси наћи ћемо увек исту ону дубинску усмереност на одрицање личности, на обезличавање. Довољно је сетити се "правничке", римско-незнабожачке, природе римокатолицизма или необузданог индивидуализма, који опет штети личности, у протестантизму.

Није тајна да се људи обезличавају у разноразним савременим сектама, нарочито оним "тоталитарним". Говор секташа често подсећа на говор робота. Секташ има грозничав, или обрнуто, стаклени поглед. У целини он оставља утисак хладног, равнодушног и крутог човека. Стручњаци истичу да члан деструктивне секте, у којој се примењују психолошка контрола и технологија промене свести, увек доживљава дубоки унутарњи конфликт и налази се у стању рата са самим собом, у њему живи некаква "вештачка личност".

У чему је главна разлика између хришћанства и ислама? У Мухамедо-вом порицању тројичности лица у Богу. Када хришћанство учи о трима лицима, самим тим оно показује да је Бог наш - Бог Љубав, како Сам за Себе, тако и у односу према личностима које је Он створио -анђелима и људима. У исламу се Бог приказује као потпуно усамљен. Елавни догмат муслимана - "нема Бога, осим Бога (Алаха)" - одриче у Богу сваку мноштвеност не само природе, него и личности.

На арапском језику те речи имају такав смисао да је само Бог једина дејствујућа сила васионе, а сва створења, како духовна, тако и тварна, немају никакве слободе, она су само слепо оруђе Божије. Божанство гута човека, не остављајући места његовој слободној вољи. Ето зашто муслиман никада неће рећи да је Бог љубав, али може рећи да је Бог сила и моћ.

У исламском фатализму слободно самоопредељење личности се пре-твара у фикцију. Личност је условљена и предодређена; ту царује закон нужности. Али личности не може бити без слободе, та два појма су међусобно нераскидиво повезана. На тај начин, ислам, одбацујући тројичност лица у Богу, а такође личносну слободу човека, озакоњује отуђеност и непризнавање личности.

У исламу постоји мистично учење као што је суфизам (настао је у 8-9. веку и извршио је велики утицај на арапску, а нарочито персијску поезију). Признајући реалним само постојање Бога, а околне ствари и појаве као његову еманацију, следбеници суфизма проглашавају за највиши циљ живота мистичко стапање душе човека с Богом кроз укидање властитог "Ја".

Овакво "сједињење с Божанством", по учењу суфизма, догађа се у ек-стази до које верници треба да себе доводе. Чланови суфијских братстава називају се дервишима. И овде се осећа задах првог Обезличитеља, гордог Денице.

У сваком религиозном (као и философском) учењу уопште, осим православно-хришћанског учења, као и у свим духовним праксама и мистичним искуствима, изузев православног искуства духовног живота, приликом пажљивог посматрања може се сагледати више или мање прикривена (или неприкривена) оријентација ка губљењу личног начела. То савршено одређено указује на главног аутора и на надахњивача тих лажних учења или лажних духовних пракси - главног обезличитеља и оца "озверености", то јест, ђавола. Сва та "религиозна" учења која су изумели пали духови могу на први поглед знатно да се међусобно разликују, али при томе она су јединствена у оном главном, у суштинском - у својој дубинској усмерености к непризнавању личности.

Целокупна историја борбе Цркве против разноразних јереси и лажних учења (на пример, борба Светих Отаца на васељенским и помесним црквеним саборима - против аријанства, несторијанства, монофизитства, монотелитства, иконоборства и осталих јереси) у суштини је одбрана универзалног хришћанског принципа личности. Свако неправилно учење о Богу има као своју дубинску основу порицање Личности у Њему (тачније, трију Личности) што води порицању личности уопште, у било коме. Али да бисмо све то показали више или мање подробно, потребно је посебно истраживање.

Отуђење човека од личносног Бога и других личности, одрицање дру-гих личности налази се и у основи такве појаве као што је атеизам. Зато је тачна тврдња да је атеизам увек антиатеизам. "Апсолутни, онтолошки промишљени атеизам је немогућ - размишљао је тим поводом Берђајев - атеизам је борба против Бога, богопротивљење, анти-теизам... Само на површини се чини да је атеизам плод умних тешкоћа које спречавају веру у Бога, да је он производ философије или науке. Ако се загледа у дубину, мораће се признати да никада атеизам није могао да буде плод теоријско-сазнајних сумњи и образложен логичким аргументима. Човек долази до атеизма из практично-животних разлога, атеизам је појава духовног и моралног реда. Феномен атеизма означава или снижавање духовности или лажну усмереност духовности".[5]

Истинска, жива вера у Бога је увек признавање Њега као Личности и лично општење с Њим. Све остало је неверовање, порицање Личности у Богу, отуђење од Њега, поглед на Њега "са стране" као на апстрактну "идеју" коју човек уз то може сматрати неправилном.

Зато, у суштини, човечанство је имало и има само две вере, две религије - истинску религију, хришћанску (која потврђује универзални принцип личности, принцип који признаје личност у Богу и обнавља богоподобну личност у човеку) и религију лажну, антихришћанску (која пориче принцип личности, која не признаје личност у Богу и која у људима убија духовни живот).

Сва лажна религиозна учења, као подврсте и пројаве антихришћанства, поричу Ти, а ако нема Ти, онда неће бити ни Ја. Зато се сва она с правом називају учењима која су погубна за душу, то јест, која су разорна за човекову богоподобну личност и доносе човеку духовну смрт. Истом таквом обезличењу може себе изложити и православни хришћанин, ако због гордости или због неискуства, упадне у стање духовне прелести. Обезличава и свако служење (ропство) греховним страстима.

[1] Први и последњи, 2004, бр. 1, видети такође: Н. Бутми, Кабала, јереси и тајна друштва, Петроград, 1914.

[2] Слуга Божији Кирил, "Демонологија пушења дувана", Први и последњи, 2003, бр. 9 (13), стр. 16-17.

[3] Видети: В. В. Болотов, Предавања из историје древне Цркве, Петроград, 1910, том 2, стр. 170.

[4] Видети: М. К. Трофимова, "Гностицизам и хришћанство", у књизи: Апокрифи древних хришћана: истраживање, текстови, коментари, стр. 168-171.

[5] Н. Берђајев, "Из размишљања о теодикеји", Пут, 1927, бр. 7, стр. 50.