Отуђеност
Озвереност људи је њихова узајамна отуђеност када су они отуђени јед-ни од других као звери, као животиње. Отуђеност је отуђеност од других личности. То је унутрашње непризнавање "другог", одрицање у њему личности, што значи однос према другом човеку као према животињи која не поседује дар бесмртне личности.
Ко не љуби брата остаје у смрти. Сваки који мрзи брата својега јесте човекоубица; и знате да ниједан човекоубица нема вечни живот који остаје у њему - каже апостол Јован (1Јн. 3,14-15). Мрзети значи не хтети видети (Мрзети - на руском гласи ненавидет; и у старом србском је било "ненавидети", код нас постоји изрека: Не може очима да га види". (нап. прев.)). Онај који мрзи, који не воли, одриче личност ближњег, не признаје у њему живот, не желећи његово постојање као личности, те га зато убија у свом срцу и у својим мислима. "Разгневио се човек на ближњега - и пожелео је његово уништење, ушао је у исто поље са убицама јер у гневу обично имитирамо убиство речима" - пише истакнути православни мислилац нашег доба архимандрит Рафаил Карелин.[1] Али "може ли човек, прогањајући другог, да овога погуби страшније, него што мржња погубљује властито срце?" (блажени Августин).[2] Не само мржња, него и сваки грех уопште метафизички јесте убиство и самоубиство, пошто садржи отуђеност и одрицање друге и своје личности.
Грех је отуђеност. "Грех одваја од Бога... Такав човек је жив, а мртав је - жив је телом, а мртав је душом" (св. Тихон Задонски). Сваки грех, свако нарушавање закона Божијег (јер, по речи апостола, грех је безакоње[3]), то јест, нарушавање Божанских заповести, садржи отуђеност од личности Онога Који је дао те заповести. Зато се "сваки грех, због презирања Божије заповести, назива (видети: 2 Кор.10,5 - прим. аут.) узношењем које устаје против познања Божијег (св. Василије Велики, О суду Божијем). Испуњавањем заповести човек показује своју љубав према Богу и своју спремност да буде заједно с Њим: жељу да се врати у породицу Творца и Оца света. Напротив, у преступању заповести човек исказује своју равнодушност према Богу и своју опчињеност самољубљем.
Како каже преп. Симеон Нови Богослов, "У сваком нарушавању заповести (Христове) налази се неверовање и одрицање (то јест, отуђеност - прим. аут.) од Њега" (Беседа 24). Неверовање је отуђеност од Бога, а вера је живи савез с Богом. Зато је Христос у Еванђељу рекао да је Утешитељ (Дух Свети) дошао да разобличи свет за грехе и за правду, и за суд. За грех, дакле, што не верују у мене (1 Јн. 1,9-16). Да је неверовање отуђеност од Бога види се и из следећих речи апостола Павла: Пазите, браћо, да не буде у некоме од вас зло срце неверовања, одступањем од Бога Ж ивога (Јевр.3,12).
Закон Божији, као што знамо из Светог Писма, сав се састоји из љубави. Зато његово нарушавање (безакоње) јесте нељубав, то јест, отуђеност.
Отуђеност је корен и суштина трагедије света. Отуђеност у људима није њихово нормално стање, већ је последица њиховог грехопада. Она је почела у рају. У почетку је живот наших прародитеља, Адама и Еве, био непрестано служење Богу, личносно општење с Њим и међу собом. Али догодила се трагедија. Наши прародитељи пали су под утицајем саблазни сатане који се појавио пред њима у животињском облику змије. Својом непослушношћу, која се изразила у нарушавању заповести Божије, они су отпали од Бога.
Грех их је толико променио да су се сакрили од Лица Господа Бога (Пост. 3,8), односно, у њих је ушло отуђење од Бога, престало је личносно општење с Њим. Желећи да им покаже у какво ненормално стање су довели се-бе, и да их позове на покајање, Господ је позвао Адама и рекао му: Адаме, где си? (Пост. 3,9), то јест, "Где је твоја личност? Зашто си постао отуђен од Мене? Кроз то си и себе изгубио. Погледај, где се сада налазиш и у каквом стању?" Али је Адам, уместо да принесе покајање, рекао: Чух глас твоју врту, па се уплаших јер сам наг, па се сакрих. А Бог рече: Ко ти каза да си наг? Да ниси јео са оног дрвета што сам ти забранио да једеш с њега (Пост. 3,10-11). Због отуђености од Бога, Адам је почео да Га се боји тако да чак није хтео ни да се сретне, није хтео да Га види и зато се сакрио од Њега. У Адамовим одговорима Богу види се жеља да побегне од очију Божијих и покуша да сакрије своју кривицу, као и неистина у речима (почетак лажи у људима) како се сакрио од Бога само због своје нагости.
А Адам рече: Жена коју си ми дао, она ми даде са дрвета, те једох. И рече Господ Бог жени: Зашто си то учинила? А жена одговори: Змија ме превари, те једох (Пост. 3,12-13). Из овога се види да је након отуђености од Бога уследила отуђеност међу самим људима. Адам је почео да се прав-да и осудио је Еву, оптуживши њу (почетак осуђивања), а уједно и Самог Господа Бога Који му је дао жену да му је управо она дала да окуси забрањени плод. Самим тим Адам је себе одвојио од Еве. А Ева, не признавши своју кривицу, и не покајавши се пред Богом, одвојила је себе и од Бога и од Адама. Људи су постали туђи једни другима, туђи (отуда и отуђеност) један другоме. По речима св. Игњатија Брјанчанинова, наши прародитељи су се "изложили непријатељским односима међу собом, без обзира на свој телесни савез".[4]
То пребивање у стању отуђености Бог је назвао смрћу, када је, забрањујући Адаму и Еви да окусе с дрвета познања добра и зла, рекао: Али с дрвета познања добра и зла, с њега не једи, јер у који дан окусиш с њега, умрећеш (Пост.2,17). Смртоносна зараза отуђености ушла је у човекову природу. Човекова богоподобност и његово богоопштење су се изгубили, Лик Божији у човеку се изобличио. Заједно с отровом отуђености у људску природу је ушла озвереност (звероподобије), јер пре пада, како каже св. Теофан Затворник, "ми смо били духовни".[5] "Ми смо - каже св. Григорије Синаит - поставши кроз непослушност слични животињама, отпали од нама својствених Богом даних добара, те од разумних постали скотски и од божанских зверски".[6]
Откако се човек заразио отуђеношћу, његова воља је постала врло склона греху. Није Господ Бог узалуд рекао Каину да на вратима његовог срца лежи грех: Он те вуче к себи, али ти владај над њим (Пост. 3,7). То значи да сада човек мора да употребљава напор да би победио грех и отуђеност (упоредити: Царство Небеско се напором узима и подвижници ш задобијају из 11,12 Еванђеља по Матеју и Ономе који победи (грех и отуђеност) даћу да седи са мном на престолу моме, као и ја што иобедих, и седох са Оцем мојим на престолу његову из 3,21 Апокалипсе).
Али отуђеност се најпре појавила међу анђелима. И то се догодило још пре стварања човека. Сви анђели су приликом свог стварања били међусобно повезани савезом љубави, пребивали су у личном општењу с Богом и међу собом. Као духовна бића, као личности, њих је Бог обдарио слободом и имали су власт да остану у том стању личног општења (које и може бити само слободно, јер не може се волети принудно, нико се не може натерати да воли) и да напредују у том добру (све више узрастајући у љубави) или да се промене нагоре, да отпадну од Бога, да се одрекну од општења и љубави.
И ето ускоро после стварања један од анђела је отпао од добра и нашао се у злу, почео је да гаји непријатељство према Богу, то јест, упао је у стање отуђености. Он је пожелео да постане раван Богу, "да буде подобан Свевишњем" (видети,Ис. 14,12-14), хтео је да постане бог без Бога, ван општења и љубави. Након овог самозаваравања уследила је очигледна непослушност Богу и дрска побуна против Њега. Он је почео да клевеће Бога, да све одриче и свему да се противи. На тај начин он је од светлог анђела постао ђаво (клеветник) и сатана (противник, одрицатељ, рушитељ). Оба ова имена (ђаво и сатана) указују на отуђеност. Исти смисао имају и такви називи главног палог анђела као што су "кнез таме", "аждаја", "змај", "звер" и други.
А називи "Луцифер" (од латинског lucifer - светлоносни) и "Денница" (јутарња звезда) указују на претходно светло стање тог палог анђела.
Сатана је постао "отац" отуђености у свету разумних твари, у свету личности, постао је цар над свим синовима гордости (Јов 41,26), извор и ваплоћење зла, хаоса, греха, смрти и лажи (зато га Господ у Еванђељу и назива "лажљивцем и оцем лажи"). Са собом је сатана повукао мноштво других анђела (упоредити: Отк. 12, 14: И реп њен вуче трећину звезда небеских, и баци их на земљу), који су такође добровољно постали зли, заразивши се том отуђеношћу. И наста рат на небу; Михаило и анђели њетви завојштише на аждају, иратова аждаја и анђели њени; и не одолеше, нити им се више нађе места на небу. И збачена би аждаја велика, стара змија која се зове ђаво и сатана, која заводи сав васиони свет, и збачена би на земљу, и с њом збачени бише анђели њени (Отк. 12,7-9).
Према Еванђељу, сатана је (заједно с другим анђелима отуђеним од Бога) спао с неба као муња (видети: Лк. 10,18). "Изједначавање с муњом указује на сјај претходног стања и на брзину пада" (св. Филарет Московски).[7]
Ђаво је био збачен у ад, у дубине паклене (Ис. 14,15). Изгнање ђавола, као и његов пад, по учење свете Цркве, догодило се пре стварања човека. При томе, "ако је пре стварања човека ђаволу и остајало још некакво место покајања, али како је због гордости и зависти дошло до убиства славом овенчаног (то јест, човека - прим. аут.), од тада је за ђавола нема места покајању" (преп. Антоније Велики).
Догодило се управо "убиство славом овенчаног", то јест, догодило се духовно убиство човека од стране ђавола, који се зато и назива у Еванђељу човекоубица од искони (Јн.8,44). Премудри Соломон каже: Бог је створио човека за непропадљивост и учинио га је сликом вечног бића Свога; али завишћу ђавола ушла је у свет смрт (Прем.2,23-24). Бог је створио човека по Свом лику - као разумног и слободног, али "након што смо кроз преступање заповести помрачили и унаказили црте Лика Божијег у нама, ми смо, поставши зли, били лишени општења с Богом, нашли смо се ван живота, потпали смо под распадљивост смрти" (преп. Јован Дамаскин). Губитак најнепосреднијег и најприснијег општења с Богом и урањање у мрачну стихију отуђености - то је главна последица грехопада. Бог се више није јављао људима на видљив начин, као у рају, то јест, људска молитва је постала несавршена.
Кроз грех је ушла у свет смрт. Као последица грехопада и разорне рушилачке склоности која је ушла у човекову природу, појавиле су се болести, страдања и смрт која одваја тело од душе. Јер "смрт није именица, смрт је придев који се придева греху" (Духовне беседе и поуке старца Антонија, део први).
Човек је отпао од Бога Који је живот; он је постао подложан смрти пре свега духовној, а с њом је неизбежно уследила и физичка смрт. Грчки богослов митрополит Јеротеј Влахос, пише о томе овако: Грех, услед којег се родила смрт - то је Адамов пад у рају сладости. Давши човеку заповест да не једе забрањени плод, Бог га је истовремено известио: Јер у који дан окусиш с њеш, умрећеш (Пост.2,17). И заиста, после овог греха смрт је ушла у човекову природу; најпре смрт духовна која се састоји у одвајању душе од Бога, а затим смрт телесна - раздвајање душе од тела".[8]
Ето зашто је рекао Христос: Заиста, заиста вам кажем: ко одржи реч моју неће видети смрти довека (Јн. 8,51). Ко је сједињен љубављу с Богом (а сведочанство те љубави је испуњавање Његове воље, Његових заповести), тај неће видети смрти.
Изгнање из раја које је уследило након човековог грехопада, страдања и физичка смрт представљали су "као неку узду за човека" (св. Кирил Александријски, О очовечењу Господа), то јест, средство да се у њему спречи развој отуђености до крајњих, сатанских граница.
Када се човек успротивио Богу, тада је и цела природа почела да се противи - и међу собом, и у човеку. Трње и коров ће ти рађати земља (Пост. 3,18) - рекао је Господ човеку који је сагрешио. Животиње су почеле да се боје човека, постале су дивље и грабљиве.
Грех је - учи св. Василије Велики - раздробио јединствену људску природу на мноштво непријатељских делова". Управо се у отуђености састоји такозвани прародитељски грех који је са свим својим последицама прешао с Адама и Еве на цело њижово потомство, то јест, на цело човечанство - на све нас. Кушање забрањеног плода од стране Адама и Еве било је тек почетак отуђености, тек први подстицај. У човека је ушло начело греха, закон греха (Рим. 7,18-22), то јест, "закон отуђености". Касније, после изгнања наших прародитеља из раја, узајамна отуђеност у човечанству не само што се није смањила, већ се, напротив, све више и више повећавала. Старац Пајсије Атонски каже да је након што је убио Авеља[9] Каин (то је било прво убиство и прва телесна смрт у историји човечанства) "лутао шумама попут дивље звери".[10]
Грчки богослов Георгије Манзаридис пише: Грех је довео човека до отпадања (одвајања) од Бога и од ближњега. Јединствена људска природа је изгубила своје јединство и поцепала се на егоцентричне индивидуалности које саме за себе живе у расколу и противречности. Спасење које Бог даје у Цркви ставља човека у општење с Богом и враћа јединство са собом и са светом".[11]
У већој или мањој мери отуђеност и бесловесност (озвереност) присутне су у сваком од нас. Попут Адама и Еве, сви смо ми "кушали смело храну бесловесности" и, попут Каина, "убијали ум (дух) бесловесним жељама" (из Великог покајног канона св. Андреја Критског).
"Предавши се, Исусе, бесловесним сластима, бесловесан постадох и стока заиста, о Исусе мој, страстима, бедан, уподобих се, Спасе: зато Исусе, од бесловесности ме избави" - молимо се у канону Преслатком Исусу. Свакодневно међу вечерњим молитвама православни хришћанин чита молитву Пресветом Духу, која садржи молбу за опроштај свега чиме је сагрешио током дана "као човек, чак и не као човек, већ и горе од скота".
Или, на пример, у канону претпразнества Рођења Христовог (21. децембар по старом календару) читамо: "... у јасле легавши (Богомладенац Христос) бесловесних, ослободио си нас бесловесности". А у канону светим апостолима обраћамо им се: "Који сте речју од бесловесности ослободили незнабошце, апостоли, од бесловесних дела тешко помрачено срце моје, благодаћу Утешитеља просветлите, апостоли". У црквеним молитвословљима и песмама има и много других места која говоре о бесловесности и скотоподобности.
Отуђеност стоји иза сваке греховне страсти, она представља позади-ну за страсти и извор с којег се оне хране. Отуђеност је присутна како у грубим страстима (гнев, блуд), тако и у перфиднијим (среброљубље, славо-љубље, самољубље, стомакоугађање). Нови Завет нам говори о томе да све врлине обухвата собом љубав, на њој све оне почивају, јер љубав је свеза савршенства (Кол. 3,14). Тако и сви греси и греховне страсти обухватају собом отуђеност.
Отуђеност је узрок међусобног неразумевања међу људима. Догађа се, на пример, да неки човек покушава да нешто објасни другом, а овај никако не може да схвати смисао његових речи, иако обојица говоре истим језиком. Отуђеност је узрок хладноће, помрачености и окорелости срца, равнодушности према ближњима, равнодушности према духовном. Она је узрок лукавства, претварања [глуме] и извештачености у људима.
Узајамну везу лукавства и звероподобија (отуђености) добро је показао Иван Иљин: "Сви људи су лукави, изузев, можда душа наивно-чистосрдачних и детиње невиних. Наше лукавство потиче од инстинкта, од осећања самоодржања и од свести да је заиста мали број њих благонаклон према нама; а већина... ко зна како се они односе према нама? Попут плашљиве птице, попут бојажљиве срне (то јест, попут животиња - прим. аут.), иде човек шумским честарима живота и чува се, неће да се изложи опасностима; он се осврће око себе, скрива своје намере, спреман је да се сакрије од могућих непријатеља или да их усмери на лажан пут. То је једноставна социолошка чињеница и само ће у рају бити другачије".[12]
Звероподобије нас чини сличним демонима, а по својој духовној природи ми смо слични анђелима. "Ми верујемо - пише св. Игњатије Брјанчанинов - да у људском срцу постоји скотоподобна пожуда, која је у њега унесена падом, пожуда која је у вези с пожудом палих духова; верујемо да постоји у срцу и жудња духовна с којом смо створени, којом се природно и правилно воли Бог и ближњи, која се налази у складу са жудњом светих анђела. Да би човек заволео Бога и у Богу ближњега неопходно је да се очисти од скотоподобне пожуде. Очишћење врши Свети Дух у човеку који својим животом изражава слободну вољу ка чистоти".[13]
Раздвој себе, саветују Свети Оци, на себе и на непријатеља у себи, на унутарњег непријатеља. Односно, раздвој себе на своју личност и на оно безлично што је ушло у тебе, будући да ти је туђе и непријатељско. То безлично и јесте отуђеност и озвереност. Свети Теофан Затворник је називао то туђе самодовољношћу која је ушла у људску природу после њиховог грехопада. Себична самозатвореност (самодовољност) означава непризнавање других личности, односно, отуђеност од њих. А пошто звери такође не признају друге личности, јер и саме нису такве, та отуђеност је истовремено и озвереност. За животиње је непризнавање других личности природно, а за човека је противприродно: човек је створен као личност и зато је за њега природно да види личност и у другима.
У Скитском патерику постоји следећа приповест. Авва Пимен је говорио: "Када човек достигне оно стање о којем је рекао апостол: Чистима је све чисто (Тит. 1,15) увидеће да је сам гори од сваке твари".
Брат пита старца: "Како могу да мислим о себи да сам гори од убице?" Старац одговори: "Ако човек дође у стање које је показао апостол и угледа човека који је починио убиство, рећи ће: 'Он је једном учинио свој грех, а ја убијам сваки дан“.[14] Авва Пимен говори ту о подвижниковом посматрању себе и оплакивању отуђености у чијој основи је одрицање личности "другога", што је у духовном смислу убиство.
Превазилажење отуђености у себи био је главни духовни проблем у животу преп. Силуана Атонског. Дуго времена се он налазио у стању напете духовне борбе. Никако није могао да се ослободи оног отуђења када човека гледаш "са стране", неповерљивим и хладним погледом, у мислима га осуђујеш, у срцу ти је непријатељство, одбацивање човека, равнодушност према њему.
Када је једне ноћи већ био на граници очајања, молио се Богу: "Како се ово може избећи?" И чуо је одговор: "Држи ум свој у аду и не очајавај" (то јест, не буди отуђен ни од кога, воли као самога себе и све оне који се налазе у аду, замишљај да се налазиш поред њих, плачи због њих и због себе, осећај да се ти налазиш тамо; али не очајавај, не заборављај неизрециву и недокучиву љубав Божију према Својим створењима - и према теби, и према њима, то јест, не отуђуј се од Бога, буди једна целина и с њима, и с Богом).
И та реч Божија ("Држи ум свој у аду и не очајавај") постала је за преп. Силуана почетак победе, излажење у правцу свеопште љубави, љубави према свима. Он је престао да се боји, осуђивао је себе на ад и тада је ишчезавала отуђеност од људи и преостајала је само самилост.[15] Од тада, како примећује архимандрит Софроније (аутор књиге Старац Силуан), преподобни Силуан "никада ни споља, ни изнутра, није одбацио ниједног човека".
"Као члан Цркве, човек је позван да живи у јединству људског рода које се налази у данашњем свету у стању поделе и раздробљености. Он је позван да заволи као самога себе онога од којег је одвојен и да прихвати као свог брата сваког својег ближњег пријатеља или непријатеља, да постане васељенски и свесветски. То и јесте најважнији циљ поштовања заповести. Све што је речено не изгледа могуће и чак се чини недостижним у свакодневици нашег живота. Зато се хришћанско учење свету чини бесмисленим. Само прелазак у живот Христов и црквени оправдава речено и чини га реалним.
У равни свакодневног искуства човек доживљава једносуштност човечанства унутар трагичности подељености. Зато он стално остаје раздвојен и незадовољан. Живот му се чини природним стањем, али унакаженим и трагичним. А унутар духовног живота Цркве човек је позван да доживљава јединство човечанства, упркос стању подељености. Он је позван да вером у Христа победи трагичност, као члан Његове Цркве.
Љубав према непријатељу чини се потпуно нелогичном. Али она постаје мера за општу оцену постоји ли хришћанска љубав. И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је плата? Јер и грешници љубе оне који њих љубе... И ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете добити, каква вам је хвала? Јер и грешници грешницима дају у зајам да добију опет онолико. Него љубите непријатеље своје... (Лк.6,32-35).
На тај начин, хришћанска љубав долази у противречност са оним што човек сматра разумним. У складу с тим и хришћански морал од самог почетка изгледа као нешто неморално у односу на морално уобичајено у свету. Хришћанска моралност позива човека да се саображава с Божанском природом која се разликује од људске и долази у противречност с њом. Она позива човека да се понаша у свету као да је Бог. То значи да чини добро свима, да воли пријатеље и непријатеље и да жртвује себе ради другог" (Георгије Манзаридис, Глобализација и глобалност: химера и истина).
Љубите непријатеље ваше - говори Христос (Мт.5,44). То значи: љубите друге не због нечега, не због тога какви су они према вама, већ њих саме, као самога себе (Мк. 12,31), то јест, не одвајајући их од себе, не отуђујући се од њих, сматрајући их заједно са собом јединственом целином. У коме има љубави - учи преп. Јефрем Сиријски, "тај не гледа оком које мрзи" и "никога не сматра туђим, него су му сви своји".[16]
Овакво стање, када му се нико не чини туђим и када све види као драге и добре, православном се хришћанину догађа нарочито после сједињења с Христом у Тајни Божанског причешћа.
Према мишљењу св. Игњатија Брјанчанинова, хришћанина који је достигао светост благодат Духа Светога подстиче на то да сажаљева и воли чак и пале анђеле, оплакујући њихово отпадање од Бога.
Апокалипса говори о последњем степену развоја узајамне отуђености код људи пред крај света. Када огреховљеност достиже крајње границе, (што је и карактеристично за човечанство последњих времена), тада се неизмерно повећава и отуђеност, озвереност људи.
Ето и данашња "достигнућа техничког прогреса" (телевизија, компјутери, мобилни телефони, савремена музика, саобраћај, различите техничке "погодности" и тако даље) управо и представљају ту отуђеност као чињеницу, штавише, они је одгајају у људима, приморавају их да се односе према другима не као према личностима.
Може се рећи да отуђеност преовлађује у савременом "цивилизованом" друштву. Код философа и социолога чак постоји посебан термин за означавање савремене западне цивилизације - "отуђено друштво".[17]
Цео поредак савременог живота усмерен је ка развоју анималне (приземне) природе и механицизма у човеку. Људи све мање опште једни с другима непосредно, све више они опште с различитим уређајима и машинама, или посредством машина. "Удобности које су изумели људи, прешле су сваку границу - јада се старац Пајсије - Претерани број машина и самог човека је учинио машином. Сада машине командују човеком и његово срце је постало гвоздено".[18]
"Цивилизација - истиче архимандрит Рафаил Карелин - раздваја људе, одваја их једне од других и зато велики градови постају не само мравињаци од стакла и бетона, него и права правцата пустиња за дух. Човек се одваја од других људи не растојањем, већ одсуством унутрашњег контакта, њему више нису потребни живи људи - далеко је згодније и лакше општити с машином. Човек покушава да стави у машину програм колективног ума, али заправо машина му преноси своја својства, смешта у њега свој компјутерски систем. Човек техничке цивилизације је програмиран као машина. Он је претворен у биолошки апарат потчињен суровом режиму стандарда, а као алтернатива том стандарду он може да стави насупрот само једно - своје властите неурозе. Овде се суочавамо са чудном појавом: безумље као побуна против машине. Патологија у уметности, патологија у свим областима личног живота. Ту машина не само што побеђује човека, него га и убија, уништава га".[19]
[1] Архимандрит Рафаил Карелин, Тајна спасења, Москва, 2002, стр. 55.
[2] Блажени Аврелије Августин, Исповести, Москва, 1997, стр. 21-22.
[3] 1 Јн. 3,4.
[4] Св. Игњатије Брјанчанинов, Судбина Божија, стр. 23.
[5] Унутрашњи живот. Беседе епископа Теофана, Москва, стр. 19.
[6] Добротољубље, том 5, издање Свето-Троицке Сергијеве лавре, 1993, стр. 181.
[7] Наведено по: Буквар: наука, философија, религија, књига 2, стр. 1350.
[8] Наведено по: Усмань православна, 2004, бр. 13.
[9] Видети: Пост. 4,2-15.
[10] Старац Пајсије Светогорац, С болом и љубављу о савременом човеку, стр. 230.
[11] Г. Манзаридис, Глобализација и глобалносш: Химера и истина, Москва, 2004.
[12] Видети: И. Иљин, "Лукавац", Усмань православна, 2004, бр. 13.
[13] Свети Игњатије Брјанчанинов, О прелести, Петроград, 1996, стр. 88.
[14] Скитски патерик. О стицању еванђељских врлина. Приповести о изшрекама и делима светих блажених Отаиа Цркве, Москва, 2001, стр. 23.
[15] Видети: Архимандрит Софроније Сахаров, Старац Силуан, Париз, 1952, стр. 20.
[16] Св. Јефрем Сиријски, Дела, том 1, Издавачко одељење Московске патријаршије, 1993, стр. 6.
[17] Видети, на пример: Философски речник, у редакцији И. Т. Фролова, 6. издање, Москва, 1991, стр. 238.
[18] Оче, помози!, стр. 36.
[19] Архимандрит Рафаил Карелин, Тајна спасења, стр. 116-117.
