Чиме се људи разликују од животиња?
Многи философи су постављали ово питање. Педесетих година 20. века веома популаран је био роман Људи или животиње? француског писца Веркора. Тај роман је спадао не толико у фантастично-уметничку, колико у философску литературу. У њему је, иако у криминалистичком жанру, али са свом озбиљношћу био постављен проблем одређивања границе између људи и животиња.
Главно у Веркоровом стваралаштву (право име - Жан Брилер) је истраживање људског у човеку. Овај француски писац је размишљао о природи човека као таквог. Предмет Веркорових философских размишљања су била питања: Од чега почиње човек? Тта је истинска "суштина човека"? Када он престаје да буде човек? Је ли човек слободан, доносећи одлуке, или су му оне "наметнуте", програмиране - било генетским кодом, било друштвеним притиском - ту дилему Веркор решава у корист прве алтернативе. Он убеђено брани моћ човекове воље.
"Човек - писао је Веркор - почиње одбијањем да се потчини тиранији 'датости' - као што је то својствено животињама - рачунајући ту и инстинктивне импулсе". Према његовом уверењу "суштина човека се испуњава у сфери далекој од анатомије".
За оно што одређује човекову природу Веркор сматра наравственост [морал], етичко начело. Он долази до закључка да заборав моралности води рушењу човекове личности и тада човек постаје звер. Тако је на пример, Веркор писао како је фашизам, обнављајући зверску праксу, "гурао човека у пропаст као таквог". Писао је о регресу човека, о људима с агресивном суштином, који имају зверске навике и који не поседују моралне кочнице.
"Са страница Веркорових дела - пише В. Балашова - гледају нас очи монструма у људском облику, очи које исијавају мржњу и подлост". Врло је карактеристична епизода коју је Веркор описао у једној својој књизи која приповеда о данима када је он са скупином писаца 1938. године путовао кроз нацистичку Немачку у Праг:
"У вагон улазе двојица у црном. Млади, затегнути, спортског типа. Један од њих се смеши, а други не. Али обојица имају тако ледени поглед да нема сумње: када би им наредили не да провере наше визе, већ да нас убију, они би то учинили у тренутку. Не престајући да се смеше. Чак и не погледавши нас (то јест, не видевши у нама личности - прим. аут.). Просто нас згњечивши као инсекте".
Веркор говори о могућности промене људске природе под дејством средине. Целокупно човечанство он не дели на класе и нације ("јединствени закони" људске свести, по његовом мишљењу, функционишу независно од друштвеног поретка, класе и нације), већ на два типа људи, две расе:
1) људе "који жуде за праведношћу" ("племенити витезови") и
2) агресивне и немилосрдне грабљивце "звери из џунгле, с њиховом сталном тежњом према власти".
У Веркоровом философско-фантастичном роману Силва лисица се претвара у девојку. Али девојка-лисица Силва сачувала је све навике лисице и њој тек предстоји да постане човек. Паралелно овом процесу претварања звери у човека, у роману се развија историја регресивног развоја - овога пута људска јединка, Дороти, уништавајући себе дрогама и развратним животом, постепено губи особине које су својствене човеку.
"Пишем да бих људима улио дух немира - говорио је Веркор. Свој зада-так је видео у томе да "пробуди у човеку личност".[1]
Морална идеја која цементира друштво, сматрао је Достојевски, увек потиче "из убеђења да је човек вечан, да он није обична земаљска животиња... Та убеђења увек и свугде су формирала религију".
Шта говори Православље о разлици између људи и животиња? Главна разлика се састоји у томе што животиње имају душу (животињску душу), али немају духа, то јест, личност. И рече Бог: нека земља пусти из себе душе живе по врстама њиховим, стоку и ситне животиње и звери земаљске по врстама њиховим - речено је у Књизи постања (Пост.1,24).
"И животиње имају душу. Али само је о човеку речено да је Господ Бог дунуо човеку у нос дух животни; и поста човек душа жива (Пост. 2,7). Овај 'дах живота' и јесте више начело у човеку, то јест, његов дух којим се он неизмерно уздиже над свим другим живим бићима. Зато иако је човекова душа умногоме слична души животиња, у свом највишем делу она неупоредиво превазилази душу животиња, управо захваљујући њеном споју с духом који потиче од Бога. Човекова душа као да представља неку карику која повезује тело и дух.
Душа и тело су међусобно тесно повезани. Помоћу органа спољних чула (вида, слуха, мириса, укуса и додира) тело даје ове или оне утиске души, а душа, у зависности од тога, на овај или онај начин управља телом, руководи његовом делатношћу. Услед овакве везе душе и тела, овај живот се назива заједничким термином: "душевно-телесни живот".
Међутим, ипак је неопходно разликовати: живот телесни као задовољење телесних потреба, и душевни, као задовољење душевних потреба. Својим телесним животом човек се ни по чему не разликује од животиња. Телесне потребе су веома различите, али уопште све оне се своде на задовољење двају основ-них инстинката: инстинкта самоодржања и инстинкта продужења врсте. Душевни живот се састоји у задовољењу потреба за стицањем знања и за доживљајем ових или оних осећања.
Али људски живот се уопште не своди само на задовољавање потреба тела и душе. Изнад тела и душе стоји још нешто више, наиме, дух који често игра улогу судије и душе и тела, и даје свему оцену с посебног, вишег гледишта. 'Дух - каже епископ Теофан - као сила која је од Бога изашла, познаје Бога, тражи Бога и у Њему Самоме налази спокој. Некаквим духов-ним скривеним чулом уверивши се у своје порекло од Бога, дух осећа своју потпуну зависност од Њега и спознаје себе да је дужан да на све могуће начине угађа Њему и да живи само за Њега и Њиме'. То је управо оно о чему је говорио још блажени Августин: Ти си нас, Боже, створио с тежњом према Теби и немирно је наше срце док се не смири у Теби'.
Дух се у човеку испољава у три облика: страху Божијем, савести и чежњи за Богом.
Страх Божији, наравно, није страх по нашем обичном људском схватању те речи. То је трепет пун страхопоштовања пред величином Божијом, нераскидиво повезан са чврстом вером у истину Божијег Бића, у стварност Божијег постојања, као нашег Творца, Промислитеља, Спаситеља и Наградодавца. Савест показује човеку шта је право, а шта је криво, шта је угодно Богу, а шта неугодно, шта треба, а шта не треба чинити. И не само да показује, већ и приморава човека да извршава показано, при чему за извршавање награђује спокојством, а за неизвршавање кажњава грижом савести.
Наша савест је унутарњи судија - чувар закона Божијег, 'глас Божији' у човековој души. Трећу пројаву духа у души човековој епископ Теофан је оштроумно назвао 'чежњом према Богу'. И заиста, нашем духу је од природе својствено да тражи Бога, да тежи да се сједини с Богом, да чезне за Богом. Наш дух не може да се задовољи ничим тварним и земаљским. Колико год ма ко од нас поседовао разноврсних блага, он ипак хоће нешто више од тога. То вечно човеково незадовољство, та вечна незадовољеност, та заиста незасита чежња показује да наш дух поседује тежњу према нечем вишем него што је све оно што га у земаљском животу окружује, према нечему идеалном, како се то обично каже. А пошто ништа земаљско не може да утоли ту жеђ у човеку, човеков дух је пометен, не налазећи мир, док не стекне потпуно задовољење у Богу, а његов дух свесно или несвесно тежи живом општењу с Њим.
Такве су пројаве духа у човеку које и морају бити руководеће начело у животу сваког човека, то јест - да живи у општењу с Богом, да живи по вољи Божијој и пребива у љубави Божијој. А то значи испунити своје на-значење на земљи и наследити вечни живот" (према чланку архимандрита Аверкија "Душевност и духовност", Минхен, 1949).[2]
Животиње немају наравствености [морал]. Према речима св. Игњатија Брјанчанинова, људском духу су својствена "узвишена осећања срца, којих су лишене животиње, осећања по којима се човеково срце разликује од срца животиња; она представљају дивни сувишак осећања у срцу људском у односу на срца животиња".[3]
Животиње не само да немају слободну вољу, него ни свесних жеља (хтења). Уместо тога њима владају чулни нагони. Имајући чулну делатност и чулно опажање, животиње се крећу без самосвести. Оне нису свесне чињенице свог посебног постојања, живе и дејствују не схватајући да постоје, не издвајајући себе на прави начин из осталог света. Нашавши се пред огледалом, животиња никада неће помислити: "То сам ја". Животиње осећају радост и бол, оне имају глас путем којег изражавају своје пријатне и непријатне осећаје, али оне немају разум, немају мисли, те зато немају ни дар говора. Због одсуства духовног начела у природи животиња, духа као носиоца личности, оне се ни према коме другоме не односе као према личности, ни у коме је не виде.
Сам спољашњи изглед човека и грађа његовог тела говоре о његовој уздигнутости изнад животињског света и свега земаљског. Положај његовог тела је вертикалан (усправно држање), грађа руку и ногу је посебна, лице је окренуто навише, чула имају равномеран распоред. Св. Григорије Нисијски примећује да је човеку, као словесном бићу, дато и тело у чијој грађи све одговара потребама речи (на пример, руке помажу изговор речи и помоћу руку се говор излаже писмено). И сама чињеница да човек, на пример, нема природну заштиту која се састоји од длака (крзно) и природна оруђа одбране (рогове, оштре нокте, жалац, крила и тако даље) и што он сам себи ствара услове за опстанак, сведоче о његовој "неукорењености" у земаљском бивствовању. Чак се и животиња боји човековог погледа, и она осећа човеково достојанство.
"Човекова природа - расуђује св. Григорије Нисијски - јесте средина између Божанске природе и бесловесног живота зато што се у људском телу могу видети делови једне и друге од поменутих природа, од Божанске - словесност и разумност, од животињске - телесно устројство и грађа, подељени на мушки и женски пол. Али умно у њему има првенство". Према учењу св. Григорија Нисијског, постоје три врсте живота: биљни, животињски (бесловесни) и словесни. Друга врста живота садржи прву.
Човек пак сједињује у себи сва три нивоа. Сили вегетативној у човеку одговара тело, сили бесловесној и ирационалној - душа, а сили словесној и умној - дух.[4]
Иако има у себи инстинктивне потребе и нагоне, заједничке са свим животињама, човек ипак влада њима, потчињавајући их својој слободној вољи; истина, понекад им се, као животиња, слепо покорава. Човек осећа, доживљава и мисли о истинама које се не виде у чулном свету. Он размишља и о ономе што мора бити увек. Чулни доживљај се односи на појединачно (бол од камена који нам је пао на ногу); дух који мисли пак односи се на опште и не на случајно, већ на нужно (закон гравитације). Чулно се протеже само на телесно, а духу је отворена целокупна област истине. За чула предмет опажаја је пропорционалан (велико светло, мало светло). Чула не опажају своја сопствена опажања (не схватају оно што опажају), дух пак размишља о свом властитом мисаоном чину. Само свест осећа и схвата себе као нераздељиво јединство, као средиште своје властите делатности. А пошто мисли поседује и дар речи и зато је језик само испољавање духа, а мисао као да је одуховљена реч.
Човекова душа, за разлику од душе животиња, јесте словесно и лично биће. ЧОВЕК ЈЕ ЛИЧНОСТ. И као личност, он мора обавезно да влада својом природом, његова лична воља мора господарити над нагонима, како телесним, тако и психичким.
'Ако душу и тело човеково побеђује дух, човек од тога телесно не умире, већ живи и духовно, и телесно. Ако пак душевност и телесност побеђују у човеку дух, човек се претвара у животињу - каже архиепископ Санфранцискански Јован (Шаховској, (1989) - у најкрвожеднију и најотровнију животињу која се мање потчињава Теби него све твари света... Тако се и државе које губе дух и утицај Цркве у својим грађанима, претварају у нај-несавршеније термитњаке".[5]
О звероподобности људи писали су и пишу философи и психолози. Ту се може поменути, на пример, књига В. А. Бачињина Достојевски: метафизика злочина (уметничка феноменологија руске постмодерне), Пе-троград, издање Петроградског универзитета, 2001. У овом философском раду се говори о "звероподобију" људи, о "човеку-звери", "човеку-оруђу", "човеку-машини", о "аморалном разуму живог аутомата" и тако даље.
О звероподобију људи писали су и философ Николај Берђајев, на пример: "Историја религије нас учи да очовечење Бога, које као своје наличје има одухотворење човека, јесте средишњи феномен религиозног откривења. Превазилажење идеје нечовечног бога који има као своје наличје зверо-подобије човека, јесте основна тековина религиозне свести и религиозног развоја у свету".[6]
Православни психолог Г. Михајлов истиче да се "главна разлика између људске душе и рефлексне (чисто одражајне) психе бесловесних животиња састоји у томе што човек поседује свест. Највиши облик свести је савест, 'глас Бога у души’, како су врло тачно одредили Свети Оци. Свест је - наглашава Михаилов - увек лична; ако је она безлична не може се говорити о уму, јер ум ван личности је апсурд. Зато 'несавестан' не само да може, него и треба схватати буквално као 'несвестан', то јест, бесловесан".[7]
"Како ми је понекад криво због људи - пише Михајлов - који очигледно глупе у атмосфери мрачног потрошачког духа. Због оних који, напајајући се безобзирним рекламним подстицајима, покушавају да 'живе безбрижно', не оптерећујући се моралном одговорношћу, у похотљивости се уподобљавајући ситим мачкама и псима. То неизбежно морају да плаћају губитком целовитости свести, а пре свега, слабљењем ума и воље. Човекова индивидуалност (чак и изразита) још увек није лична! Висока надареност не значи још и човечност. Слабљење воље (прелазак с виших тежњи на ситне жеље и хирове) води снижавању нивоа личности. Када личност постане слаба, почиње сујетна манифестација индивидуалности (хистероидне претензије на оригиналност), а најчешће настаје као подражавање 'идолима гомиле', као праћење моде и тако даље. И у тим случајевима неки људи постају на смешан начин слични онима од којих су, како сами сматрају, потекли".[8]
Духовно-наравствено [морално] безакоње доводи човека до личносне деградације, до моралног краха личности, другим речима, до поживотињења. "Ако човек не верује - каже старац Пајсије Светогорац - онда он нема кочница и постаје звер".[9] Служење страстима уподобљава човека бесловесним животињама. Човек поробљен страстима постаје, по изразу старца Силуана Атонског, "животиња у људском телу".
Преподобни Никон Оптински је о томе писао овако: "Не говорећи подробно о погубном дејству срамних, блудних страсти, које тако поражавајуће и одвратно изједначавају човека са стоком, обратимо пажњу на то да доиста свака страст одузима човеку људски лик, чинећи га сличним стоци и животињи. Погледајте, на пример, шта чине гнев и бес. Човек обузет бесом сав постаје зверолик, из очију му севају искре, унакажава му се лице: чини се, спреман је да прождере свог ближњег. И уопште све страсти и греси: стомакоугађање, неверовање, среброљубље и друге, претварају човека у животињу".[10]
"Како човек понижава себе стомакоугађањем, преједањем и пијанством! - узвикује свети праведни Јован Кронштатски - Он изопачује своју природу, створену по образу [лику] Божијем и уподобљава се бесловесној стоци, па чак постаје и гори од ње"-[11]
"Алкохол човека претвара у стоку и звер" - говорио је Достојевски. Физиолог Павлов је говорио да "претерана и искључива обузетост храном јесте животињство".[12] У Чеховљевој драми Галеб постоје веома тачне речи о обезличавајућем дејству страсти: "Алкохол и дуван обезличавају. После цигарете или чашице ви више нисте Петар Николајевич, већ Петар Николајевич плус још неко; у вама се расплињава ваше ја и ви се сада односите према самоме себи као према трећем лицу - он".[13]
Говорећи о дејству греха на човекову душу, архиепископ Јован Шаховској даје овакву слику: "У меку фотељу утонуо је човек и пуши хаванску цигару, сваки час пијуцкајући кајсијевачу из чашице која стоји поред њега... Може ли тај човек у таквом стању да води разговор о живом Богу, да се моли живоме Богу? физички - да, духовно - не. Зашто? Јер тај човек је сада раслабљен, његова душа је утонула у фотељу, у хаванску цигару, у чашицу кајсијеваче. У тим тренуцима он готово да и нема душу. Као блуд-ни син из Еванђеља, он лута по 'земљи далекој'."[14]
Свети Јован Златоуст каже: "Човек који има зверску природу, изједначиће се са стоком бесловесном и уподобити се њој (Пс.48,13), напада људе као дивља звер, злопамти као камила, угађа стомаку као медвед, граби као вук и лисица, бесни као коњ".[15]
Велики грчки старац Јаков Цаликис (1920-1991) једном је открио следећу потресну чињеницу: "Када причешћујем људе никада не гледам њихова лица. Али једном ми је помисао рекла да погледам лица оних који приступају Божанском причешћу. Тада сам угледао да је лице једнога као у пса, другога као мајмуна, а лица осталих људи су личила на њушке разних животиња, веома страшних. 'Боже мој' - кажем ја, 'па они су људи, зашто имају лица животиња?' Али неки су приступали причешћу с лицима мирним и чистим, а после причешћа су им лица сијала као сунце".[16]
"Докле су дошли људи? - пише атонски старац Пајсије - До стања животиња. Знате, као код животиња: оне најпре улазе у стају, врше нужду, мокре, затим балега почиње да се распада, да труне и животињама постаје топло. Њима се допада у њиховом прегратку и неће никуда из њега да оду. Хоћу да кажем да тако и људи осећају 'топлоту' греха и неће да га напусте. Они осећају смрад, али им се нерадо излази из топлог прегратка. Ако у стају уђе неко нов он неће моћи да издржи тај задах. А овај се већ навикао, јер стално живи у стаји и смрад му не смета".[17]
Данас се срећу људи - каже још старац Пајсије - који су гори од животиња, гори од змија... Зато сточетрдесетседми псалам, који је преподобни Арсеније Кападокијски читао да би дивље животиње постале мирне и да не би чиниле зла људима, читам ради тога да би људи постали мирни и да не би чинили зла ни себи сличним људима, ни животињама".[18]
Када човек служи греху, озвереност се одражава и на његовом лику и обрнуто, "унутарња чистота истинског човека краси и његов спољашњи изглед" (старац Пајсије).[19] Преподобни Силуан Атонски је говорио да човеку који се предао греху, нарочито ако је починио убиство или друге тешке грехе за које се није покајао, очи постају зверске. Постоји израз: "злобне очи",[20] то јест, одбојне очи које не признају друге личности. Такве очи су печат греха. О томе да су очи огледало душе знамо и из Еванђеља: Светиљка телу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, све ће тело твоје светло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити. Ако је, дакле, светлост што је у теби тама, колика је тек тама! (Мт. 6,22-23).
Православни писац Јуриј Воробјовски у својој документарној књизи Пети анђео је затрубио, која говори о савременом масонству, обраћа пажњу на некакву истоветност, на нешто несхватљиво непријатно у спољашњости масона. Њихова лица личе на окамењене маске, она делују сјајно као пластика. По изразу Воробјовског, они носе "различиту од лица личину". Као да је пред вама позориште воштаних фигура, сви ликови као да имитирају прави живот.
"Страшно - пише Воробјовски - Јер речено је да по светлим лицима анђели пуштају људе у рај. Човеков избор је следећи: лик, лице, личина (маска). О суштини ових метаморфоза писао је отац Павле Флоренски: 'У мери у којој грех овладава личношћу, и лице престаје да буде прозор из којег сија светлост Божија, лице се отцепљује од личности, од њеног стваралачког начела, губи живот и кочи се у виду маске страсти која је то лице обузела. Достојевски је добро приметио маску код Ставрогина, камену маску уместо лица - такав је један од степена овог распадања личности... Када је, по апостолу, 'савест сажежена', и ништа, ниједан зрак од Лика Божијег не долази до видљиве површине личности, ми не знамо није ли већ дошло до суда Божијег и није ли Онај Који је дао залог богоподобности одузео Свој лик'".[21]
[1] Видети: Т. Балашова, "Дијалог с веком (предговор),Веркор. Изабрано, Зборник, Москва, 1990
[2] Видети: Веронаука, саставио протојереј Серафим Слободској, издање Свето-Тројицке Сергијеве лавре, 1994, стр. 136.
[3] Св. Игњатије Брјанчанинов, Судбина Божија, издање Московске патријаршије, 1991, стр. 14.
[4] Видети: Св. Григорије Нисијски, Човек је образ Божији, стр. 7-13,23.
[5] Архиепископ Јован Шаховској, "Лишће на дрвету: оглед из православног духовног вођења", Њујорк, 1964. Наведено по: "О Цркви и држави: из дела архиепископа Јована Шаховскоја", Православни црквени календар - 2004 са за душу корисним поукама и приповестима из историје Соловецког манастира, издање Спасо-Преображенског Соловецког манастира, 2003, стр. 101.
[6] Н. Берђајев, "Из размишљања о Теодикеји", Пут, 1927, бр. 2, стр. 54.
[7] Г. Михајлов, Наиш душа. Онтолошја психичке реалности, Петроград, 2001, стр. 17-18.
[8] Г. Михајлов, Наша душа, стр. 19-20.
[9] Старац Пајсије Светогорац, Беседе, том 1.С болом и љубављу савременом човеку, Москва- Солун, 2002, стр. 374.
[10] За душу корисне поуке преподобних Оптинских стараиа, у два тома, том 1, издање Ваведењске Оптинске пустиње, 2003, стр. 111.
[11] Мисли о покајању и светом причешћу (из дневника св. праведног Јована Кронштатског), Петроград, 2002, стр. 40-41.
[12] Наведено по: Зборник Симфонија разума. Афоризми и изреке домаћих и страних аутора, саставио В. Воронцов, друго издање, Москва, 1997, стр. 557.
[13] А. П. Чехов, Драме, Москва, 1982, стр. 99.
[14] Архиепископ Јован Шаховској, "Лишће дрвета", наведено по: Апокалипса ситнг1 греха: из дела архиепископа Јована Шаховскоја, Православни црквени календар, 2004, с поукама и приповестима корисним за душу из историје Соловецког манастира, стр. 46.
[15] Унутрашњи живот. Беседе епископа Теофана, Москва, издање Атонског руског Пантелејмоновог манастира, 1893, стр. 8-9,20-21.
[16] Свештеник Дионисије Тацис, Поуке стараца, Москва, 2000.
[17] Старац Пајсије Светогорац, С болом и љубављу о савременом човеку, стр. 39.
[18] Старац Пајсије Светогорац, Беседе, том 3, Духовна борба, Солун-Москва, 2003, стр.127-128.
[19] Старац Пајсије Светогорац, С болом и љубављу о савременом човеку, стр. 209.
[20] Ј. Воробјовски, Ј. Собољева, Пети анђео је затрубио. Масонство у савременој Русији, Москва, 2002, стр. 381-382.
