Зашто демони воле блуд?

 

Демони су бивши ангели, отпали од Бога, који су изгубили сву своју чистоту и лепоту и постали мрачни и мржњом отровани ђаволи ("ђаво" значи "клеветник", "опадач", "оговарач"). Сатана, вођа демона, је у тренутку кад се заљубио у самог себе и поверовао да је он бог, све ангелско изгубио, и својом вољом се претворио у саму ругобу; то се десило у једном тренутку, пре стварања човека: "Видех сатану како спаде с неба као муња", вели Господ (Лк. 10,18).

Изгубивши заједницу с небеским постали су потпуно земаљски. Када се појавио човек, круна свих створења Божјих, микротеос и микрокосмос, телом сродан васиони, а душом ангелима, демони су почели да му завиде, и, знајући да је он Богу омиљен, решили су да га изведу из заједнице с Њим и гурну у вечну таму.

Међутим, човек није сасвим пропао. И после пада, остала му је могућност покајања и заједничења са Творцем. Али, демони се нису смирили. Наставили су борбу против потомака Адамових, која ће трајати до Страшног суда. У тој борби, демони су потпуно поистовећени са земаљским и страсним.

Свети Игњатије Брјанчанинов каже: "Пали духови напустили су висине духовног достојанства, и пали у плотско (телесно) умовање више него ли људи. Људи имају могућност да прелазе из плотског умовања у духовно, а пали духови лишени су те могућности. Људи нису подвргнути тако снажном утицају плотског умовања, због тога што у њима падом природно добро није уништено, као у овим духовима.

У људима је добро помешано са злом, палим духовима господари једино зла Плотско умовање међу злима духовима добило је најшире, потпуно развиће које оно уопште може да достигне. Њихов највећи грех је безумна мржња према Богу, која се исказује страшним непрестаним богохуљењем. Они су се у себи узнели и изнад Самог Бога и страх Божји, природно урођен Божијим створењима, преобратили су у непрекидно противљење, у непомирљиво непријател>ство. Услед тога је њихов пад тако дубок, а рана вечне смрти, коју су сами себи нанели - неис-цељива. Главна њихова страст је гордост - обузети чудовишном и бесмисленом таштином, они налазе уживање у свим видовима греха, и стално им се враћају, прелазећи од једнога греха другоме. Они гамижу у среброљубљу, и у преједању, и у прељубочинству. Немајући могућности да врше плотске грехе телесно, они их чине у маштањима и осећајима. Својој бестелесној природи усадили су пороке својствене плоти. Они су у себи развили за њих неприродне пороке неупоредиво више, него што се они могу развити међу људима.

Пали духови, садржећи у себи почетак и узрок свих грехова, настоје и људе да увуку у све могуће грехе, са циљем и желлм да их погубе. Они нас увлаче у разноврсна угађања телу, користољубље, славољубље, приказујући нам предмете тих страсти заносним сликама".

Зли дуси на људе насрћу на разне начине. Они, по Светом Григорију Богослову, делују на два начина - или као најдубља тама (ретко!) или као анђели светлости (2. Кор. 11,14-15), као маскиране варалице. Они нападају човеково тело - могу да убију човека (Тов. 3,8), наводе на њега болести - случај с дечаком који месечари и кога Христос исцељује, или запоседају људе (Лк. 8,33; Лк. 13,16). Ушавши у човека, по светом Јовану Касијану, "бесови страшно помрачују разумне душевне способности, доводећи човека у стање слично пијанству, са осећањем грознице или неке безмерне студени". Они, међутим, не могу ући у људско тело, ако претходно не овладају људским умом и помислима. Сатана је у Јуду улазио постепено - прво у душу (Јоа 12,6), затим у срце (Јов. 13,2), а затим је запосео душевно-телесно биће у целини (Јов. 13,27). А све је почело, на први поглед, безазлено: Јуди се чинило да би он боље од Христа делио новац сиротињи. Прво је завлачио руку у касу ради давања потребитима; затим је узимао за себе. На крају, пало му је на памет да узме паре за издају Христа, верујући да ће се Господ на чудесан начин "извући" и уклонити од гонитеља као много пута до тада. Међутим, ово се није десило. Јуда, не покајавши се, диже руку на себе, и тако се коначно изједначава с демонима који су непокајиви.

Дакле, демони војују против човека путем помисли. Они не знају мисли људског срца - њих зна само Бог; али, на основу спољашњег понашања, поступања и покрета, као и погледа, додира, знају шта је у човеку и убацују му одго варајуће маштарије у ум и срце. По светом Исидору Пелусиоту, "види ли, на пример, да неко испитивачки посматра и насићује очи туђом лепотом, истог часа побуђује таквог човека на прељубочинство". Делујући на тело, "крв и сокове" (са Нил Синајски), он код човека буди похоту, јарост, гнев, итд.

Демони се разликују по "области" зла у којој нарочито вршљају: неки се наслађују гордошћу, други блудом, трећи хулама, четврти гневом итд.

Ако се, по речима светог Јована Дамаскина, ангели хране сазерцавањем Бога, онда демони, који Бога не могу видети, осим као Страшног Судију, животну енергију добијају црпећи је, путем страсти, из човека. Да би то постигли, они човека морају учинити ђавоподобним. Родион Петроградски, у књизи "Људи и демони", с тим у вези каже: "Страстан и грехољубив човек представља за пале духове изузетно "хранљиву" средину. Распирујући у њему енергију страсти, која прождире његове животне силе, демон се храни и сам још више ојачава у таквом енергетском окружењу. Осим тога, овладавши грешником, пали дух користи се његовим телом као оруђем за достизање што већег наслађивања страшћу."

Ето још једног разлога због кога је човек острашћен и грехољубив "буквално облепљен демонима". Демони велику енергију такође црпе и из приношења идолопоклоничких жртава.

Свети Василије Велики каже: "Када се пале жртве, крв се претвара горењем у испарења и, разложивши се на тај начин на фине делове, прелази у стање које одговара природи демона /.../ Демони похлепно прождиру паре које потичу од сагоревања жртава /.../ Уза све идоле којима се клањају пагани, у њиховој близини, невидљиво су присутни и пребивају демони који налазе насладу у нечистим жртвама. Као што у близини месара, око места где се баца покварена и скорена крв, бораве пси, лакоми за том врстом хране, тако и демони, који робују прождрљивости, жудно траже наслађивање мирисом и разлагањем крви жртава, и лете око жртвеника њима посвећених кипова".

Због тога није нимало чудно да су код пагана блуд и жртвовање идолима нераскидно везани. Очито да је полна енергија једна од најснажнијих пројава човекове животне енергије уопште. Наводећи људе да је троше на блудничење, демони се хране њиховом животном силом, као што се хране и жртвоприношењима у идолским храмовима. То може и да објасни такву распрострањеност мушке и женске ритуалне проституције и чињеницу да сви пагани имају богове који су блудници (сетимо се само прељубочинца Зевса.) Тиме они правдају своје понашање; али, тиме и демони, који се крију иза образина богова, себи прибављају "храну". Јер, зли дуси су на самој ивици ништавила, и горе у огњу својих страсти, и осећају глад за људском енергијом. Из тог разлога су блудници стално исцртвени, потрошени људи, бледи, уморни, напети... И, ако се не покају, њихова судбина после смрти, на митарствима, је страшна...

Учење о митарствима, које данас "либерално мислећи" теолози тако нападају, управо се заснива на искуству светоотачког подвижништва, које зна да после смрти демони од човека траже оно што је њихово.

И Господ је, пред Своје страдање, рекао да иде кнез овог света, ђаво, али да у Њему, безгрешном, нема ништа. Дакле, кад се душа одвоји од тела, зли дуси у њој траже своје. У Догматици св. Јустина Ћелијског (III том), блажена Теодора описује митарство за блуд, до кога је дошла у пратњи свог ангела-чувара:

"Тако разговарајући стигосмо до шеснаестог митарства, митарства за блуд. На њему се истражује свако блудничење, и маштање умом о блуду, и размишљање о блуду, и пристајање у мислима на блуд, наслађивање блудним помислима, и похотљива пипања, и страсни додири. Кнез овога митарства сеђаше на свом престолу, обучен у гадну и смрдљиву одећу, пеном крвавом оквашену, којом се он горђаше као царском порфиром. И мноштво ђавола стајаху пред њим. Они кад ме угледаше да сам стигла тамо, до њих, веома се зачудише. И онда изнесоше записана блудна дела моја, и изобличаваху ме, показујући лица са којима сам грешила, и време кад сам грешила дању и ноћу, и места на којима сам који грех учинила. И ја им не могох ништа одговорити, само дрхтах од страха, и, стид ме поједе. Тада свети Анђели рекоше ђаволима у одбрану моју: Оставите та давнашња блудна дела; она је остало време свога живота провела подвижнички у чистоти и уздржању. 'ђаволи одговорише: Знамо и ми да је она давно престала са грехом, али се није како ваља исповедила пред духовним оцем, нити је од њега добила прописане заповести за откајавање грехова. Зато је наша. А ви: или нам је оставите, или је откупите добрим делима. - И положише свети Анђели много од мојих дела, но много више од дара преподобног Василија, те се тако једва избавих љуте беде. И онда продужисмо пут.

Затим стигосмо на седамнаесто митарство, митарство за прељубу. Ту се истражују греси супружника, који нису били верни у браку и нису постељу своју брачну очували неоскврнављеном. Исто тако се ту ислеђују отмице ради блуда, и силовања. Ту грозно истјазавају и она Богу посвећена лица, која су своју чистоту заветовала Христу, па пала у блуд. На том митарству се и ја показах као велики дужник, и бејах изобличена као прељубница, и погани дуси и немилосрдни иследници већ беху готови да ме отргну из руку Анђела и одведу на дно пакла. Али се свети Анђели много препираше с њима, и изнеше на средину све моје потоње трудове и подвиге, и једва ме откупише, не толико мојим добрим делима колико даром оца мог Василија. Од његовог дара врло много узеше и на теразије положише, и тако моја безакоња надмерише. Онда ме узеше, и ми настависмо пут.

И приближисмо се осамнаестом митарству, митарству за содомију. На њему се истражују противприродни греси мушкараца и женскиња, и блуд са ђаволима, и са бесловесним животињама, и родоскврњење, и друге гадости што се тајно врше, које је стидно и споменути. Кнез овога митарства одвратнији је од свих одвратних и гадних демона, сав облепљен смрдљивим гнојем; а такве су и слуге његове. Смрад њихов беше неподношљив, наказност њихова неописива, и јарост и љутина њихова неисказана. Они нас брзо опколише. Али милошћу Господњом ништа такви у мени не нађоше, и постиђени побегоше, а ми радују-ћи се настависмо пут. И рекоше ми свети Анђели: Видела си, Теодоро, страшна и одвратна митарства за блуд. Знај дакле, да их мало која душа прође без муке, пошто сав свет лежи у злу саблазни и поганштине, и сви су људи сластољубиви и блудољубиви, и мисао је човекова од младости његове наклоњена злу, и једва ко чува себе од блудних нечистота. Мало је оних који умртвљују своје телесне пожуде, зато је мало оних који ова митарства пролазе слободно. Велика већина који довде дођу, овде пропадају. Јер опаки иследници блудних дела дограбљују блудне душе и одвлаче у ад, мучећи их горко. И хвале се кнезови митарства за блуд, говорећи: Ми више од свих других митарстава испуњујемо пакао својом огњеном родбином! Но ти, Теодоро, благодари Бога што си већ, молитвама твога оца преподобног Василија, прошла та митарства, и одсада нећеш видети зла ни страха."

Дакле, из овога се види да злодуси који се хране енергијама блудника, по-сле смрти истих полажу и право на њих - ако се ови нису покајали, исповедили и за своје грехе понели одговарајућу епитимију.

Наравно, "откупљивање" од митарства подразумева заступничке молитве Цркве Божје - иначе, својим делима, нико се не би спасао.

Онтологија увек подразумева етику; догматика значи и одређени морал. У том смислу, онтологија паганизма неизбежно води неморалу, развраћености, распаду, супстанцијалном распршивању личности. Ево шта о томе каже руски философ Павле Флоренски у свом делу "Стуб и тврђава истине":

"Без љубави - а за љубав је пре свега потребна љубав Божија - без љубави личност се расипа у крхотине психолошких елемената и момената. Љубав Божија је везиво личности. Управо зато се и молимо: "Љубављу Твојом сједини ме, Невесто Неневестна" - да, "сједини", а не оно - расућу се и начинићу се управо тиме "целином" психичких стања, коју једино и познаје "научна психологија", та "психологија без душе". "Ти си тврђава моја, Господе, и снага си моја Ти" - кликће душа која је схватила своју немоћ и непостојаност.

Грех је момент раздора, распадања и расула духовног живота. Душа губи своје супстанцијално јединство, губи свест о својој стваралачкој природи, губи се управо у хаотичном вихору својих сопствених стања, престаје да буде њихова супстанција Ја се дави у "унутарњем потопу" страсти. Није без разлога загонетни и заводнички осмех свих ликова Леонарда да Винчија, осмех који изражава скептицизам, отпадништво од Бога и самопоуздање људског "знам", у ствари осмех пометености и изгубљености; сами су себе изгубили и то је посебно очевидно код '"ђоконде". У суштини, ово је осмех греха, саблазни и заводљивости, осмех блуда и покварености, који не изражава ништа позитивно (управо у томе и јесте његова загонетност!), осим неке унутарње збуњености, неког унутарњег духовног немира, али и - непокајања. Да, у греху душа напушта саму себе, губи себе. Језик не карактерише без разлога последњи степен моралног посрнућа жене као "пад". Али, сигурно, не постоје само "пале", тј. оне "жене" које су изгубиле саме себе, свој богоподобни творачки живот него постоје и "пали мушкарци"; уопште, грешна душа је - "пала душа", и то пала не само за друге већ и за себе саму, јер није пазила на себе. И, ако модерна психологија стално тврди да она не познаје душу као супстанцију, онда то само у веома лошем светлу показује морално стање самих психолога - они су, очигледно, у великом броју "пали људи". Тада, стварно, "ја не чиним", већ се "са мном чини", "ја не живим", већ се "са мном догађа".

У складу са слабљењем свести о стваралаштву, самоделатности и слободи, читава личност се своди на механичке процесе у организму и, пројектујући напање последице сопствене немоћи, оживљава спољашњи свет. А пошто су разборитост и трезвеност - услови живота личности, онда свака неразборитост и свака учмалост доприносе таквом слабљењу самосабраности духа. Када ти се спава, када си сањив, заборављајући да "бодрим срцем, трезвеном мишљу и трезвеним умом одагнаш потиштеност грешног сна" или, још више, у стању пијанства, под омамљујућим деловањем наркотика, у свим таквим и сличним стањима саме од себе надолазе речи најмучнијег значења. Тада се "земља измиче" - како за тротоар клизав од угаженог снега каже један трогодишњи дечак кога познајем. "Речи се говоре" и "оне хоће да се говоре"; "не говорим их то ја, већ оне хоће да се говоре". "Зидови се мичу" када се наслониш на њих. Ствари "неће" да стоје у руци и искачу из ње, саме се удаљавају и беже. Течности се просипају. Чак и поједини делови тела исто тако објављују своју "аутономију" и "независност". Читав се организам - како телесни, тако и душевни - од сврховитог и уређеног оруђа, од органа личности, претвара у случајну скупину, у хрпу међусобно неодговарајућих и независно делујућих механизама. Једном речју, све у мени и изван мене постаје слободно - све, осим мене самог."

Дакле, блуд и идолопоклонство су узајамно повезани. Како каже свети Николај Жички у "Касијани": "Као што освећени брак символизира Христово јединство са Светом Црквом и Христов духовни брак са душом сваког верног, тако опет, с друге стране, прељуба и блуд символизирају сатанизам, изневеру љубави Божје, раскид јединства са Богом. А то је по вољи сатани, који жели да изигра и осујети Божју љубав у људима. Њему је мрска чиста небеска љубав а пријатна телесна похот у свакој нечистоти. "Бесплодна дјела таме" (Еф. 5,11), то је његов мамац којим мами људе у пакао /.../ Било да муж изневери жену, било да се поклони идолима, у оба случаја он отпада од Бога и твори оно што је ђаволу угодно".

Говорећи о Николајевом схватању брачне љубави у "Касијани", савремени православни француски богослов Жан Клод Ларше вели: "Бог је благословио брак из више разлога. Прво, јер је лакше проводити земаљски животни пут удвоје, него сам. Друго, зато што је у браку телесна пожуда контролисана. Треће, кад је плодна, она умножава оне које спасава и обожује Христов Домострој спасења. Четврто, и то је главни разлог, зато што брак, доживљаван духовно, јесте најизразитији символ брака Христа и Цркве Његове и сваке душе хришћанске".

А сада, погледајмо паганску религиозност и однос према полности на њој заснован.

 

 

Назад