Порука мас-медија 

Каква је и шта можемо урадити?

о. Алексеј Јанг

 

Наслов овог чланка, „Порука мас медија“, тврди да филмови, телевизија и бројни актуелни часописи и књиге у данашњем друштву имају поруку, веома одређеног усмерења и тачке гледишта. Та порука се може укратко одредити и описати. А пошти се мас медији свуда око нас и неибежни, у једном или другом облику, морамо бити свесни онога што поручују. Скорашњи насловни чланак у  часопису Newsweek то је изражено на следећи начин: “У овом друштву, масовно стварани и масовно конзумирани филмови, књиге, плоче и ТВ програми предтављају знатни део наших живота; они веома доприносе да се понашамо на начин на који се понашамо.

Да доказујемо супротно је исто као и предати уметност потпуној пасивности – увек само рефлексије, никада стварни утицај. Популарна уметност је наравно довољно брза да даје изјаве о наводно позитивним ефектима (тријумф прича о духовима, и рок плоча против дроге)... они треба да приме неку кривицу за негативне ефекте.“ („Violence in Our Culture“,  Newsweek, April 1, 1991) 

До прошле године употреба телевизије у мојој кући била је, и избором али и недостатком времена, сведена на вести, документарне програме, и повремене старе (обично оне пре шездесетих година) филмове.

А онда се десило нешто: Ирак је напао Кувајт, и следећих шест месеци смо нашли себе у опсесивном гледању сваког и свих извештаја, или расправа које су се тицале рата. Из разлога што је ситуација на Блиском Истоку тако променљива, и веома близу „апокрифне“, осетили смо се оправданим због гледања телевизијских репортажа у толиком броју. Након свега, „требало“ је да знамо шта се дешава.

Онда се рат окончао, скоро одједном. Али, као што знамо, није стварно био готов, јер сада видимо узнемирујуће и ужасне сцене геносида над Курдима. Тако да смо наставили да гледамо телевитијске извештаје, све док нисмо мислили да ће нам срца препући. У том тренутку, почели смо да мењамо канале, ка другим „светлијим“ темама. Скоро смо, изненада схватили да смо били полако претворени, у току многих месеци, у телевизијске зависнике. Тек смо пре неко вече почели да гасимо ТВ – и остављајући га угашеног – највећи део времена. Као сви зависници прошли смо кроз некакво одустајање, на почетку; али сада смо повратили наш првобитни здрави и спокојни обичај читања увече, са можда класичном радио станицом која је тихо укључена у позадини. Ми смо очигледно убројени у  пар „срећника“. Открили смо, пре него је било прекасно, да је телевизија „микро пећница: врло је ружног укуса. Телевизија претвара свет у светлу прашину електрона, бучну и повремено отровну.“ ("Essay," Time magazine, April 29, 1991)

Али у току недеља док смо гледали тзв. „лакши“ програм, ми смо начинили нека врло узнемирујућа открића. Прво, схватили смо да смо били у некој врсти отмене Rip Van Winkle “временске машине“ – где је телевизија у том погледу – већ последњих двадесет година. Док је једном ТВ садржао или једноставну информацију или врло мало будалаштине (са врло мало нечега између), сада смо открили да је општи тон језика, чак и у ударно, или „породично“ време на ТВ-у, драстично дегенерисао од шездесетих. Вулгарне речи, псовке и скатолошки изрази – који су кажњавани затварањем у орман – се сада чују из уста деце баш као и из уста одраслих.

Још нешто: предмет материје је сада другачији. Такве ствари као што су хомосексуалност, набујало неверство, импотенција, ауто-еротицизам, менструација – само наведи – су сада „прикладне“ теме. Штавише, сада је тешко пронаћи комедију или драму која приказује „нормалну“ породицу (т.ј. два родитеља и децу). Сада, уобичајено, то су породице са једним родитељем, више пута разведене, понекад са дечком или девојком које живе са њима.

Најгори, међутим су такозвани информативни или “talk shows”, као "Donahue," "Hard Copy," "Inside Edition," (читаоцу већ падају на памет сличне „сензационалне емисије“ код нас; прим. Webm.) и многе друге. Ови програми представљају збуњујућу, али постојану храну скандала, изопачених, болесних, наказних – све од инцеста до убиства. Мушкарци се много чешће приказују као импотентни, безосећајни, звери (или потпуне „шоње“).

Да ли смо нашли нешто вредно или надахњујуће? Да, пар ствари – као сјајни серијали о Грађанском Рату на „PBS“-у последње зиме,или повремени серијали на National Geographic-у. Били смо дирнути емисијом „20/20“ о великодушним Американцима који су усвајали румунску децу.

Што се тиче филмова: видели смо пар њих, такође. Допао нам се „Плес са вуковима“, и „Хамлет“, и водили смо ћерку да погледа пар Дизнијевих филмова. Као и са телевизијом – до нашег привременог пропуста ове последње године – било смо поприлично ван додира са оним шта се догађа у свету филма. Био сам потпуно неспреман када ми је неко скоро послао препис једне беседе, послане Националном Семинару Руководилаца од стране Мајкла Медведа. Управо ме је овај рукопис подстакао да размишљам пажљивије и са одстојања, по питању мас-медија него што сам то радио у протеклим годинама.

Мајкл Медвед је назвао свој говор „Популарна Култура и рат против начела“. У исто време вас читање овог чланка и наелектрише и преплаши. Господин Медвед почиње са следећим описом скоријег филма, „Кувар, Лопов, Његова Жена и Њен Љубавник“ чије је емитовање рекламирано и на телевизији. (Наши читаоци би можда желелли да прескоче наредни пас; наводи се само да би се доказала ствар)

„Ово“, говори Медвед, „није филм за малодушне или људе са осетљивим стомаком. Почиње са сценом која приказује сурово пребијање голог човека, док главни лик весело уринира по њему. Завршава се са сценом где исти тај лик, сече парче пажљиво скуваног и отмено припремљеног људског тела у најснажнијој и најужаснијој сцени људождерства, икада приказаној на покретним сликама. Између, видимо некрофилију, секс у тоалету, неизрециво крваво и садистичко сакаћење деветогодишњег дечака, друге жртве намазане фецесом... То је укратко, у пуној мери ружноћа, ужас и изопаченост на сваком кораку. Нормално, критичарима се допало.“

Драги Боже, да ли заиста ово може да се сматра „прихватљивим“ у нашим биоскопима данас? Зашто, са очигледно јединим изузетком Медведа, није било негодовања, протеста?

Медвед се такође исто пита. После навођења рецензента који су филм назвали „сјајним... узбудљивим и необичним,“ он говори: „Филм ми се једноставно згадио, али позитивне критике су ме разбеснеле.“ Због давања лоше критике, нашао се на удару „олује“ критика, које су га оптуживале да је „десни нетрпељивац“, и горе.

Он закључује да док „је добро за мене да разговарам о филму, да сам у фокусу или не, о аљкавој или способној монтажи, о убедљивој или неубедљивој улози... Да Бог сачува да покренем питање његове моралне садржине!“ Презриво је закључено да би само фундаменталиста из Луизијане могао да уради тако нешто. Медвед се не уклапа ни у једну такву категорију; он је високо поштовани филмски критичар, он је побожни и делатни Јеврејин.

Што је још страшније, Медвед нам говори да овај филм НИЈЕ „изузетак“! „Неописива крв,“ говори Медвед, „натапа савремену сцену, чак и филмовима наводно прављеним за породице. И најизопаченији облици сексуалности – без љубави, декадентни, сурови и понекад инцестуозни – се редовно приказују у биоскопу поред вас.“

Он помиње неколико филмова које нисам гледао, као – „Скитнице“, „Хомер и Еди“, „Сирене“, „Звездане Стазе 5“ чак и огромни хит „Сам у кући“. Истакао је неколико изузетних погледа:

1.          „Свуда око нас, у сваком пољу уметничког напора, видимо доказ одбацивања традиционалних начела лепоти и вредности. У сликарству, књижевности, филмовима... ругоба је представљена као ново начело, док прихватамо могућност шока, као замену за стару способност да надахнемо.“

2.          „Рат против начела укључује и напад на породицу која изгледа да прикупља нове снаге са сваком годином која пролази... (Породица) није била само изазвана протеклих година, она је нападнута са ненадмашном свирепошћу од стране неких од најмоћнијих сила у нашој култури.“

3.          „Најважније бојиште од свих... је покушај да се поткопа организована религија. Рат против начела логично и неизбежно води у непријатељство према религији, јер је управо  религиозна вера та која обезбеђује апсолутну основу за сва начела. Бог Библије није морални релативиста, и ОН је дефинитивно тај Који суди. Сама природа Јудео-Хришћанског Бога је Господ који прави разлике... У степену у ком ми људи осећамо да смо створени по обличју Божијем, ми и сами правимо разлике и сами имамо начела“!

 Зашто бити забринут? Зашто уопште бринути о томе, пошто нас нико не присиљава да гледамо те филмове или гледамо ТВ?

Медвед говори, „популарна култура је неодољива и свудаприсутна сила у овом друштву; чак ни најодређенији и свесни напори не могу вас довољно изоловати – нити вашу децу – од овог моћног утицаја“: Он наводи неколико убедљивих примера о томе.

Такође објашњава како је Влада и њена злоупотреба моћи, постала део овог проблема у смислу чувеног „Националног Дара Уметности“, по чему „државна власт плаћа да прикаже распеће уроњено у теглу уметниковог сопственог урина“.

Очигледно неко је слушао Мајкла Медведа. Два месеца након његовог говора на ову тему, „Newsweek” је као насловну причу издао „Насиље као глвна струја живота“. Иако ни изблиза не указује, или јако погађа као Медведова анализа, чланак се поред свега тога слаже да је нешто отишло веома лоше:

„Пре пар година, ко би и замислио да ће један од сезонских најпрофитнијих филмова бити о психопати који не само да убија жене, већ им скида и кожу?( „Кад јагањци утихну“)... Или, како би млади новелиста описао у одвратним детаљима, жене које су (и мање озлоглашено, људе, децу и псе) биле мучене и касапљене? Или да ова новела не би постала бестселер?“

Чланак наставља са опаском да, данас,„нагомилана, интегрисана медијска корпорација предусретљиво мућка и избацује увећани број неморалних књига, плоча и филмова. Сакаћење је постало нормално.“ А зашто је ово? Једноставно.

„Зависност Америке да чини-верује у насиље је као и свака друга зависност: узима све више и више да би постигла све мање и мање...

Из разлога што смо толико поплављени сликама насиља и лукавим али и манипулативним – скоро је немогуће да избегнемо повећану утрнулост. Ми ризикујемо да постанемо неосетљиви на ужас патње... Јер како време иде даље, нема светла – већ само још више страха – на крају тунела“.

Овај песимистички чланак нема предлоге шта би могли и требали да урадимо по овом питању. Али Мајкл Медвед је био мање стидљив. Он је позвао, директно, на „народну револуцију“ људи, који ће одбијати да плате да гледају ове филмове, одбијати да гледају ове ТВ програме или куповати ове врсте књига.

 

Као део борбе коју настављамо, морамо чинити више од протестовања против лошег; ми би такође требали да помажемо добро.

Мајкл Медвед

 

Наставио бих даље; морамо да повратимо читање и добрих књига (којих, Богу хвала, има много) когд наше куће. Морамо опет почети да нашој деци читамо наглас, и да и она читају нама. Морамо поново открити радост одлажења у библиотеку суботом поподне,  уместо одласка у матине. Ленс Мороу, у скорашњем „Time”-у рекао је: „Познајем брачне парове који су прошли кроз кризу читајући Дикенса једно другом сваке ноћи“.

„Читање“, наставља он, „враћа уму учвршћивање линијске прозе, комадић грађења мисли. Прво једна реченица, затим друга, градећи пасусе, целе стране, одељке, књиге, а онда се коначно нешто као распон пажње враћа и са њим можда чвршћи поглед на узрок и последице.“ Могли би додати да би јасније, чистије размишљање и повратак старомодним начелима могло бити такоће могући исход.

Такође је време за нас да поправимо истински велике и добре ствари у нашој култури и њима заменимо ружне и лоше. Као што је Ленс Мороу такође написао: „Размишљање о било чему интелигентном – није потребно да буде написано – помаже уму у тамним тренуцима.

Моцарт, на пример; музика бистра као ледена вода, или присећање на спокојне линије Џеферсоновог Монтичела. Ове ствари сабирају, прегрупишу ум...“ (ibid), када смо, на пример, последњи пут ми родитељи одвели своју децу у музеј, уметничку галерију, или на симфонијски концерт?

Укључени смо у стварни „рат културе“, говори Мајкл Медвед, и „оно што је коначно битно у ратовима култура, је оно што ми радимо у свакодневном животу – не велике изјаве које предајемо свету и шире, већ мале поруке које шаљемо кроз наше породице и кроз наше заједнице. И ове мале поруке, које снаже једна другу из сваког правца преко ове земље, могу постати моћна сила добра.

Али за нас, најснажнија „мала порука“ изнад свега је лепота, истина и добро наше религије, Православног Хришћанства. Када је све тужно и готово, ОВО је „порука“ – и теолошка и културална – коју боље да добијамо и онда предајемо нашој деци.

Јер без Исуса Христа и Његове Цркве, и животворних и душе-спасавајућих сила која нам дају, изгубљени смо, све је изгубљено.

 

 

 

^