Неумесно партнерство

 

А сад ћемо оповргнути сами себе. Ипак постоји битна разлика између Пашине "карикатуре" и школске матурске вечери. Само не у акцији деце, већ у реакцији одраслих. Ми, наравно, нисмо беснеле, нисмо викале, већ смо довољно јасно дале Паши до знања да ничег доброг и ничег смешног у таквом понашању са старијима (тим пре, са педагозима!) нема. А мами смо још једном објаснили да Паша не види границе у контакту са одраслим зато што их просто не осећа, а не због злонамерности. И њега је опасно васпитавати у систему толико популарних данас партнерских односа са старијима, већ напротив, треба јасно постављати традиционалне оквире понашања.

Професори су се понели на дијаметрално супротан начин: они су се стрпали у исти кош са децом и, можда, искрено, а можда, натегнуто - на крају крајева, нема велике разлике - су исмејавали себе. Вероватно је неко од њих чак и помогао деци да саставе скечеве. Али, у сваком случају, такав демократски стил односа у школи није одједном формиран, већ је био уобичајен. Међутим стил односа са децом увек одређују одрасли. У породици то су родитељи, у школи професори, тј. господари овог или оног микросвета, у ком обитава дете.

Тад се поставља питање: зашто данас одрасли тако стимулишу фамилијарност? Ово нарочито запањује у средини професора, који су се, напротив, увек одликовали конзерватизмом и понекад држали чак и претерану дистанцу са ученицима. За ово има пуно разлога. Очигледних и не баш пуно. Велику улогу је одиграо, на фону демократије, која се бурно развија, страх да ће бити оптужени за диктатуру. "А шта кад дете порасте и буде нас мрзело?", мисле одрасли. "У психотерапији се говори о огромном значају увреда, нанетих у детињству, о психотраумама, које негативно утичу на цео каснији живот..." И непрекидно се сећају случајева из своје прошлости, како су их саме вређали родитељи и педагози. Па ако човек постави циљ, буде расположен на одређен начин, увек се може много чега сетити. "Е па, нема више тако!", мисли бивше увређено дете. "Код мене и моје деце све ће бити другачије. Деца и ја ћемо бити другови".

А пријатељство претпоставља равноправност. У крајњој линији, идеално гледано. У њему нема шефа и потчињеног, руководиоца и оног који се руководи. На који начин одрастао човек, који је изнад детета по интелекту, физичкој сили, образовању, социјалном и материјалном положају и другим параметрима, може да се изједначи са својим сином или учеником? С једне стране, мораће вештачки да одгаји дете, посвећујући га у оне сфере живота, које се у традиционалном систему представа не сматрају дечјим. Али не може се дете одгојити тако да одмах порасте за пола метра, нити му се може повећати истог тренутка број ципела које носи са тридесет два на четрдесет пет. Због тога је далеко једноставније, сликовито говорећи, да сам родитељ иде четвороношке, да се прави као да је једнак детету, да му је партнер. То је пријатно још и због тога што даје илузију вечне младости, која се данас поштује. А уз то и скида са одраслог одговорност за васпитање. Другови се посебно не васпитавају, то се чак сматра нетактичним.

Примера дечје-родителлког "партнерства" има веома много. У милионима породица деца данас дозвољавају себи (тачније, то им дозвољавају родитељи), оно што би још пре двадесет година било незамисливо. Навешћемо само два.

Петогодишњи Степа се бави скијањем. Истина, засад му је помало тешко да се сам пење на планину, и кад успињача не ради, што се често дешава - ипак овде код нас још није сасвим Европа - Степу горе довлачи мама. И ево једном јој је Степа направио прави скандал. Разлог је био озбиљан. После вежби тренер је понудио малом скијашу медењаке, рекавши да их је Степа поштено зарадио. Један медењак дечак је одмах стрпао у уста, други је стиснуо у десној руци, а трећи је пружио мами. Гладна мама, закључивши да их је син поделио с њом, појела је медењак. И била је ухваћена ни мање, ни више него у крађи туђе својине! Испоставило се да јој је Степа дао медењак на чување.

- Па ја сам га зарадио! - кроз сузе се гневио дечак.

- Какво право си ти имала? А шта, ја га нисам зарадила? - правдала се мама, присталица пријатељско-партнерских односа са дететом. - Ко те је довезао колима? Ко ће платити тренирање? А мислиш да је било лако вући те? Запела сам као коњ!

Најзад, после дугих прорачуна, колики је удео маминог рада, скијаш се смиловао:

- Нека ти буде, половину медењака ти опраштам. А за другу мораш да одговараш. Извини се!

А мама, задовољна зато што се ствар није завршила хистеријом, радо се извинила.

А ево другог примера из ове серије, такође веома карактеристичног. Мама је понела посао кући и радила је на цртежу. А шестогодишњи Никита је захтевао да се она с њим поигра. Мама га је, позивајући се на важност и хитност посла, замолила да се поигра сам или да сачека. Никита је инсистирао и, најзад, разбесневши се, просуо теглу с водом за боју на мамин цртеж. Тад је мама (како је сама затим објашњавала, "да би видео како је то бити у мојој кожи") покидала Никитин цртеж, који је висио на зиду.

- Тако значи?!

Дечак, ван себе од беса, потрчао је у кухињу и треснуо омиљену мамину шољицу о под.

Сад је већ и мама, без обзира на велики новац, који је потрошила пре два дана, сломила драгу Никитину играчку - робота на даљинско управљање.

Затим су заридали у дуету. Затим је дечак пришао мами и захтевао да му поправи играчку и нацрта исти такав цртеж.

- Добро, - одговорила је мама. - Само прво ћеш ми помоћи да нацртам нов цртеж, и залепићемо моју омиљену шољу.

Остатак вечери је прошао у узајамним репарацијама, а сутра се прича скоро у детаље поновила, само са другим објектима оштећивања.

Али, зар оно што смо описали, личи на односе одрасле особе и детета? Ако неко каже "да", онда нека одговори, по чему се разликују од односа два мала вршњака, која су се посвађала-помирила, затим поново посвађала, па опет помирила. Један је уништио производ туђег рада, други је урадио исто то. Фактички, одрасла особа је поновила девијантно понашање детета. Није га казнила као одрасли због оштећеног рада, већ се просто осветила, уништила оно добро што је дете урадило у мирном тренутку, кад се управо самостално нечим бавило, не сметајући ником.

Али толико лоше није чак ни то што мама није могла да се уздржи. На крају крајева, одрасли су такође живи људи, ни они немају увек јаке живце. А понекад и треба поступати са дететом "огледалски", пошто не осетивши на себи оно зло, које оно чини другом, оно не може да се заустави. Али Никиту то нимало није уразумило, већ само још више изазвало! Зашто? Мислимо зато што за свој вапијући преступ дечак фактички није био кажњен. Погледајте како се идилично завршила ова прича. Син чак није ни замолио за опроштај. Он је захтевао да мама поправи његову оштећену имовину. А мама га је, да не би даље распи-ривала скандал, навела на компромис. А где је казна? С Никитом чак ни на неко време није прекинут контакт. Мама му није рекла: "Одлази, не желим с тобом да разговарам. Каква играчка? Какав цртеж? Ти си се усудио да оштетиш мој рад! Пре доласка тате уопште не желим да те видим. Кад тата дође, одлучиђемо како да поступимо с тобом". (Или, ако тате нема у породици, да га сама казни лишавањем нечега што му је изузетно драгоцено).

Али партнерски односи укидају васпитни процес, јер он је немогућ без нормалне хијерархије. Уосталом, ако се хијерархија у породици поштује, онда интелектуално здраво дете од шест година већ и без поука схвата да је мамин рад неупоредив са његовим пером, чак иако је то цр-теж будућег генија. Кад се мама налази на пиједесталу свог мајчинског ауторитета, онда је све што је окружује, све што од ње потиче, неприкосновено за оштећивање. Али какво страхопоштовање може да се осети према мами-партнеру?

А први случај (с медењаком), рекло би се, решен је довољно мирно. Па и протицао је без таквог усијања страсти, као други. Али он је на нас оставио још језивији утисак. Можда управо због тога што не може ништа да се припише афекту одрасле особе. Дете испољава извесну крајњу похлепу, па чак и у односу према сопственој мајци, а она, чак се ни не заустављајући на његовом пороку, почиње да доказује да је такође заслужила свој део. Као резултат дечја похлепа добија потврду, па се још јача маминим ценкањем. Тако понижени роб мољака од господара још један комад. Ту чак нису ни партнерски односи. Пре је умесно говорити о супротној зависности - дете заповеда мајци. Шта да се ради, таква је логика "слободног васпитања". Деца не схватају да њихови родитељи проводе у пракси нову модерну теорију. Они виде да је одрастао слаб, и користе његову слабост.

Као резултат васпитање - како "слободно", тако и "неслободно" по-стаје немогуће. Јер васпитање је кад један учи другог како се треба понашати, а други слуша. И у којим год облицима да васпитање протиче, у било ком случају његов обавезан услов је поштовање хијерархије. Нема ли хијерархије - нема ни васпитања, и све се своди на торбарење. "На душевном плану пета заповест - "Поштујте оца својега и матер своју" - представља учење о хијерархији", пише у књизи "Умеће умирања или уметност живљења" архимандрит Рафаил (Карелин). "Треба се потчинити карици која је изнад у јединственом хијерархијском ланцу... потчинити  се ради добијања могућности усвајања. Овде непокорност старијим је искључивање себе из структуре. Без поштовања хијерархије и субординације (потчињавања нижег вишем) немогуће је било које друштво и било који систем, почињући од породице, а завршавајући државом, чак, почињући од атома, а завршавајући космосом".