Веронауку мрзе, зар не?

Владимир Димитријевић

 

 

 Једино се новинари, књижевници,

идеолози, философи десетог реда

подругују Богу, мислећи да је вера

у Бога срамна слабост.

Ежен Јонеско

 

 

Мржња према веронауци у Србији поприма размере хистерије масовног типа, макар међу домаћим безбожним интелектуалцима, баштиницима вулгарних традиција балканске теофобије од сврзимантије Доситеја Обрадовића, преко рашчињеног Васе Пелагића и западопоклоника Скерлића, све до Милована Ђиласа, Радована Зоговића, Оскара Давича и њима сличних комунистичких бардова.

Иза приче о борби за људска права, „ демократију ". „ европске интелигенције", крије се страх и одбојност према свему што је од Бога и Божије. Они просто не могу да верују да ће мантија поново ући у школу, из које су је њихови „духовни оци" с машинком и парабелумом у рукама, протерали 1946. Они не могу да верују да ће многа деца кренути на веронауку, и да ће радо слушати реч Божију, и да ће их родитељи у томе подржавати.

Па зар после толико напора које су уложили да убеде Србе да је „религија опијум за масе", да су „попови - лопови", да је Црква „преживела средњевековна институција"? Па зар ће опет они „мрачњаци" Јустин и Николај да се читају у Србији? Па зар је њих, безбожне интелектуалце, Тито узалуд школовао? Па зар су залуд примили толике паре одразних фондова за „отворено друштво"?

Схвативши да им ништа не помаже (као ни пре две хиљаде година, када су фарисеји говорили за Христа: „Ништа нам не помаже, јер гле, сав свет оде за Њим ", решили су да се покажуу правом светлу, спремни на лажи, подметања, измишљотине, само да би, пре но што веронаука крочи у школе, исту оклеветали и да би што мање деце кренуло путем духовности. Овај чланак је мали пример историје бешчашћа одрођене српске интелигенције, о чему би могли да се пишу читави томови.

Шта се све говорило?

Веронаука ће сметати будућој реформи образовног система; нарушавају се принципи „секуларне и неутралне државе"; Србија је „парохијално и конзервативно друштво"; предстоји „клерикализација друштва"; „победа нелибералног, неиндивидуалистичког концепта који је у судару са кључним концептима на који ма почива модерно друштво"; „поистовећење религије и духовности опасно је и неистинито"; крши се „Устав СРЈ и Закон о основним и средњим школама"; „мале верске заједнице ће бити дискриминисане и бачене у запећак"; „угрожава се принцип световности и научне заснованости наставе"; деца ће бркати „ствари из веронауке и биологије"; „деци ће силом наметати један анахрон поглед на свет"; „кроз веронауку се детету нуде садржаји за којима оно нема потребе"; доћи ће до деобе на „традиционалисте и демократе"; „верски освешћени ће бити у перманентном сукобу са онима који то нису и заговарају некаква људска права, која подразумевају и геј опредељење"; „ликови распопа и распомамљених попоштићеника и штићенопоповлука... благосиљају разбијање лобања неких људи чија је једина кривица што су другачији од нас осталих"; одлука о враћању веронауке у школе је донете „ПРЕУРАЊЕНО, СА ВРХА, ВАНИНСТИТУЦИОНАЛНО, САМОВОЉНО, У ТАЈНОСТИ, НА ПРЕЧАЦ, ЕКСПРЕСНО, БРУТАЛНО, КАО „ВЕРСКА ОФАНЗИВА", ДЕКРЕТОМ, НЕПРОМИШЉЕНО"... То су све говорили српски интелектуалци.

 

А људи из Министарства просвете и спорта Републике Србије?

 

Вигор Мајић, помоћник министра Гаше Кнежевића, поднео је оставку (наравно, одмах ју је повукао, јер реформе „не могу без њега"), зато што није хтео да се „тргује децом". Затим је речено да се „нови предмет уводи без припреме, јавне расправе и мишљења стручњака" (а „грађанско васпитање", о коме се скоро ништа не зна, као предмет се уводи са још мање расправе и без озбиљних стручних мишљења, па ником ништа); веронаука може да поремети „започете реформе", итд.

Вигор Мајић је са нарочитом пажњом Савезног министра (сада секретара) вера, др. Богољуба Шијаковића, професора античке философије Универзитета у Никшићу и једног од најугледнијих стручњака из те области у СРЈ, човека који је много учинио да веронаука у Србији поново уђе у школе.

Мајић, дугогодишњи студент Географског факултета о доктору философских наука вели следеће: „Не знам с којим правом он наступа. Он чак нема ингеренција ни у својој републици, а Србија има своје министарство вера. Очигледно је он слободан стрелац, који неке своје личне комплексе изживљава на тај начин. Уместо да их лечи на одговарајућем месту, он то чини у државној управи".

 

Јављале су се и странке.

 

Грађански савез Србије: „Председништво грађанског савеза Србије је као изненадну и пренагљену оценило одлуку Владе Србије о увођењу веронауке".

Социјалдемократска унија (Жарка Кораћа): „Социјалдемократска унија је изразила незадовољство најавом увођења веронауке... Одлука није донета на Председништву ДОС-а и у Влади Србије, а најава прејудицира доношење такве одлуке".

 

Још мало од домаћих интелектуалаца.

 

Ласло Секељ (,Данас", 14-15. јул 2001.): „Једино што је, као реформу школства, ова власт урадила јесте увођење још једног предмета, најауторитарнијег могућег, који ће децу поново да раздваја на Србе (православце), Турке (муслимане), Хрвате (католике), на вернике и невернике, и на верске заједнице првог, другог и трећег реда".

Миљенко Дерета, издавач („Данас", 14-15. јула 2001.): „Што су биле стручније примедбе на метод увођења веронауке, тим острашћеније су били одговори оних који покушавају да зауставе спуштање српског народа са неба на земљу".

Милан Подунавац, професор Факултета политичких наука: „Ући ћемо у фазу у којој ће мањинске заједнице ово доживети са дозом несигурности, тескобе и саставним делом овога простора, егзистенцијалног страха мањина" („Данас", 13. јул 2001.).

Љубиша Рајић, професор Филолошког факултета („Данас", 7. мај 2001): „Црква има свој политички интерес да своју неспособност да одговори изазовима савремености реши приводећи децу вери уз помоћ државне принуде".

Професор др Иван Ивић, на челу Образовног форума („Време", 12. јул 2001.): „Врхови свих цркава које су учествовале у овој одлуци показали су да им је у овом случају примаран политички интерес био убацивање у један важан сектор јавне сфере".

Обрад Савић, председник Београдског круга („Данас", 10-11. фебруар 2001.): „Индивидуално, суверено религиозно право не може се наметати као принцип државног разлога. У питању је један редукован, клеронационалистички концепт српске државе и друштва, који не може да наиђе на допадљиво одобравање европске и светске заједнице".

ЖЕНЕ У ЦРНОМ („Данас", 10. јул 2001.): „Није се водило рачуна о пракси демократских земаља у којима нема веронауке у јавним школама (пример САД)". „Жене у црном", које су српском свештенству већ претиле Хагом, истичу да ће у Србији веронауку предавати „полуписмени верски службеници, несвршени богослови, размонашени калуђери и слична братија".

Др Небојша Попов, главни уредник „Републике": „На место некадашњег марксизма очишћеног од критичког мишљења сада наступа етнонационализам с православљем као својом „супстанцом" („Данас", 23-24. јул 2001.).

Др Загорка Голубовић, антрополог: „Тада би уместо списа „партијске држа-ве" или „свете нације", Библија постала света књига за све и у сукобу с многим научним сазнањима" („Данас", 15. јануар 2001.).

Веселин Марковић пише за лист „Данас": „Зар децу треба да васпитавају људи који нису способни да макар толеришу иког различитог, људи који и даље понављају зле мисли од пре два и по миленијума? Људи који су допринели ужасним ратовима деведесетих, људи који и данас прештампавају књиге владике Николаја Велимировића, ГНУСНА ДЕЛА ПРЕПУНА ПАТОЛОШКЕ МРЖЊЕ ПРЕМА ЈЕВРЕЈИМА (И ПРЕМА КАТОЛИЦИМА, ПРОТЕСТАНТИМА, КУЛТУРИ, ЧАК И ЛИЧНОЈ ХИГИЈЕНИ) („Данас", 6. јул 2001.).

Последње што су српски инелектуалци - богоборци учинили било је удруживање у неку врсту новог АГИТПРОПА, па се кренуло у агитацију и пропаганду против веронауке. Господа су чак створила сајт на Интернету, одакле позивају родитеље да не шаљу децу на веронауку. „Књиге, књиге, браћо, а не звона и прапорце", како је почетком 19 века говорио Доситеј Обрадовић, како су понављали разни Марковићи и Туцовићи, а затим Титови интелектуалци и партијске величине - тај антицрквени поклич опет је актуелан.Уочи саме одлуке Владе Србије да се веронаука врати тамо где је и била пре 2 светског рата, нарочито су се оглашавале новине „Данас". (У последње време ове новине се рекламирају, подсећајући да ствари нису увек онакве какве на први поглед изгледају, на следећи начин: „Један ексер у једну руку, други ексер у другу руку, један ексер у једну ногу, други ексер у другу ногу и - готов Пинокио".

Ваљда тиме желе да поруче да ће тријумф „отвореног друштва" у Србији значити да је Пинокио важнији од Христа). Тако је у броју од 23-24. јуна 2001. године изашао читав темат посвећен проблему „опште клерикализације нашег друштва". У уводнику читаоцима је објашњено да постоји опасност од „све наглашенијег присуства православне цркве у низу друштвених институција", па је због тога „редакција засута прилозима стручних аутора и читалаца који у ЕВИДЕНТНОЈ ТЕИСТИЧКОЈ ОФАНЗИВИ (обратимо пажњу на речник стари, добри речник листа „Комунист", за који су многи данашњи „грађански првоборци" писали чланке, нап. аут.).

ВИДЕ ОПАСНОСТ НОВЕ НЕСЛОБОДЕ И НАМЕТАЊА ЦЕЛОМ ДРУШТВУ ЈЕДНОГ ИДЕОЛОШКОГ СВЕТОНАЗОРА КОЈИ СЕБЕ СМАТРА СУПЕРИОРНИЈИМ ОД СВИХ ОСТАЛИХ". И тако, опет читамо у чланку Саше Стевића из Београда („Атеизам нису измислили комунисти") да атеизам није само плод комунизма, него велике и светле традиције европског хуманизма (помиње се ту и антиклерикализам Осера, Раблеа, Русоа, а Црква се критикује што истиче православље Достојевског као да је он једини писац који је икада живео). Стевић вели: „ПРОТЕРИВАЊЕ ЦРКВЕ ИЗ ЈАВНИХ ШКОЛА (подлачење наше, нап. аут.) и генерално ограничавање њеног утицаја у друштву није комунистичка ујдурма. Секуларизација је велика тековина европске историје." Он сматра да утицај веронауке на обнову морала не може бити знатан,, јер ни морално стање СПЦ није боље од морала друштва, које је јадно.

Мр. Нада Секулић из Уметничко истраживачке станице НАНДИ ишчитава две „Светигорине" књиге о васпитању дечака и девојчица, сматрајући да ће се „црквена пропедевтика тешко уклопити у савремене критеријуме васпитања и образовања, у оквиру који се инсистира на равноправности полова, развијању критичког мишљења, неаторитарним моделима васпитања, кохерентности стеченог знања и развоју недогматских личности".

Аналитичарка се плаши да ће грађани бити оптерећени новим порезом због новог предмета, указујући на то да веронаука девојчице васпитава да буду мајке и домаћице, а дечаци ратници, што не може да служи ничему осим „традиционалистичком конституисању нације Срба". Биће угрожено „право жена да одлучују о свом телу", итд. Павле Радић, члан извршног одбора Социјалдемократске уније, у свом чланку „Лов на људске душе", истакао је да је наша култура „у основи традиционалистичка и затворена", а наметање веронауке не би помогло њеном отварању.

Њему сметају изрази попут „Само слога Србина спасава" јер је она плод „конзервативизма и очувања органског јединства народа"; смета му синтагма да се „Срби обоже, умноже и сложе", а дакако и принцип саборности. Тај принцип, кад се одвоји од Литургије, води „народњаштву" и слабљењу грађанског друштва. Он позива де се мање верске заједенице „не проглашавају олако за секте". Световне институције (школе, болнице, касарне, предузеђа) су сервис свих грађана, у којима грађани остварују своје „световне потребе", па тамо Цркви није место. (А на Западу, превиђа наш аналитичар, постоје и војни свештеници, и духовници при болницама). Последња његова порука је да верска поука треба да постоји само при храмовима верских заједница.

У свом тексту о „општој клерикализацији" др Ласло Секељ критикује „Нацрт закона о верској слободи" зато што он уводи појам традиционалне Цркве (Српске Православне Цркве код нас), којој се посвећује пажња и одаје признање у преамбули закона (Секељ вели — „крајње некритички"), као и историјских верских заједница (римокатолицизам, лутерани - реформатори, ислам и јудаизам).

То ће значити ускраћивање верских права и слобода „малим верским заједницама". Секељу смета што се кандидат за премијера састајао с поглаваром СПЦ уочи састављања нове владе, што није обичај ни у „ДЕМОКРАТСКИМ ДРЖАВАМА ТЕОКРАТСКЕ ПРОВИНИЈЕНЦИЈЕ КАКВА ЈЕ ИЗРАЕЛ" (подвлачење наше - др Секељ уводи веома занимљив појам „ДЕМОКРАТСКЕ ТЕОКРАТИЈЕ" па се надамо да ће нам га ускоро објаснити).

Др Ласло Секељ сматра да овакво повлашћивање традиционалне Цркве и историјских верских заједница није у складу са праксом демократских земаља. Али, изгледа да није баш тако.

На пример, 2. члан норвешког устава вели да је „евангелистичка лутеранска вера званична државна вера и да су грађани који исповедају ту веру дужни да васпитавају децу у том духу"; дански устав каже да је „лутеранска црква државна и да је као таква под заштитом државе"; устав Грчке, недвосмислено, чланом 3, повлашћује Православну Цркву; устав Италије вере дели на католичку, с којом закључује посебан конкордат, и остале вере, које слободно постоје... (у конкордату с Ватиканом се вели да Италијанска Република признаје „вредност религиозне културе и учења Католичке Цркве " а „принципи католицизма су историјско наслеђе италијанског народа"); 44. члан ирског устава признаје нарочити положај Римокатоличке цркве, као чувара вере коју признаје „значајна већина њених грађана".

У теократској демократији Израелу постоји „Закон о репатријацији", чији члан 4а вели да право на репатријацију у Израелу има сваки Јеврејин, ако не исповеда другу религију осим јудаизма. Врховни суд Израела је установио да сваки Јеврејин који пређе у Хришћанство губи право на репатријацију. А др Секељу смета што преамбула будућег српског закона одаје признање Српској Цркви за њену историјску улогу.

Многи критичари Цркве су злонамерни; неки нису. С онима који нису, треба, понављамо, увек и свагда разговарати, тумачећи им став да Црква нема намеру да у Србији уводи теократију, него да хоће да грађани ове земље имају право на слободан верски живот.

И злонамерним критичарима треба се обратити с хришћанском љубављу и пажњом, али их треба и позвати да се јасно одреде. Јер, пречесто се иза фразе о „људским правима, толеранцији и отвореном друштву" крије бесомучна теофобија и еклисиофобија, страх од Бога и страх од Цркве, који се каткад претворе у мржњу.

На овом месту, иако ми је јасно да је цитат груб, навешћу речи недавно преминулог домаћег „космополите" књижевника Живојина Павловића, који у свом дневнику од 18. јуна 1990. бележи („Данас", 28. фебруар 2000.):

„Свештенство се све више и све чешће оглашава. Нису у јавности присутне само црне мантије, него и плесниве идеје. Гадим их се од кад знам за себе. Гадим се сваке догме, а презирем инерцију вере и веровања, не подносим вођство ни у реалности ни у иреалности ... Дим тамјана лебди над вековним распадањем. Ужасне су са смрћу збратимљене поворке смерних верника и екстатичних појаца химни царству небеском. Божији емисари, хуље над хуљама, одувек су у име вере и нације посвећивали оружје и живот других жртвовали непостојању. Докле ли ће израбљивати памет нишчих и страх од ништавила?"

Ниже потписани претпоставља да је борба против веронауке у школама и Цркве у јавном животу код многих „бораца за људска права" заснована на оваквим или сличним интимним осећањима. Али, то је њихова ствар!

Ми морамо сведочити Истину, Христа Богочовека, без обзира на околности у којима смо се нашли.

Дакле, веронаука је у школама. Сада је одговорност на Цркви да покаже шта зна и уме. Многа деца и многи родитељи вероучитеља у учионици с радошћу ће дочекати; али треба рачунати и на оне који ће сваку слабост и сваки погрешан корак у извођењу верске наставе дочекати као повод да траже избацивање речи Божије из школе.

Наравно, говориће: „Погледајте! То смо вам и рекли! Веронаука је предмет за мрачни средњи век, а не за доба компјутера!"

Понављамо: велика је одговорност на онима који у учионицу улазе као сведоци Христа Распетога и Васкрслога. Надајмо се да ће свест и савест, стручност и знање, побожност и љубав према деци бити сједињени у новом светосавском подухвату наше Цркве. Прилазимо деци, а њихово, дечије, је Царство Божије...

Господе, Боже деце и дечијих душа чувара, благослови нас за ово дело!

 

 

преузето из "Жичког Благовесника",

посвећеног реформи школе

ванредног броја, децембар 2002. година

 

 

 

 

^