Окултна агресија

Архимандрит Рафаил Карелин

 

Постоје два облика магије: „црна“ и „бела“. „Црна“ магија – то је магија откривеног зла, магија уз помоћ које се са циљем чини зло и наноси штета људима – болести, штета, губици.

„Бела“ магија – то је зло, маскирано под маском добра. Али и једна и друга, делују истим силама. У црној, демон се јавља у свом сопственом лику, док у белој, по речима Апостола Павла „узима облик Ангела светлости“ (2.Кор. 11:14).[1]

Коначни циљ и смисао људског живота, Хришћанског живота, - то је Богоопштење, прелазак у вечност. За Хришћанина највећа вредност – јесте Бог; за Хришћанина вечни живот – то је превладавање своје тварне ограничености, излазак из себе као самоцентра, самовредности за приопштење савршенствима Апсолутног Божанског Бића.

Све остало за њега има само релативни значај; све земаљске околности: богатство, сиромаштво, здравље или болести – то су само услови за формирање његове личности и када ми називамо нешто добрим или лошим, то називамо као људи, са тачке гледишта земаљских вредности. Са тачке гледишта вечних вредности, апсолутно благо – је само Бог, а јединствено стварно зло – то је грех, отпадање од Бога.

Сада, у последњим временима, почели су посебно често и видљиво да се појављују различите појаве, сличне чудима. Широки талас је запљуснуо европски свет занимањем за окултна, највећим делом индијска учења. Може се такође рећи, да Исток (имам у виду регион Индије и Кине) спроводи своју освету. Ако је раније Запад физички покорио Исток, претварајући га у своју колонију, онда је сада Исток почео да духовно поробљава Запад. Савремени окултни и мистички токови, који тако широко иду на руку извозу из земаља Југоистока – јесу вид духовне агресије.

У Светом Писму је речено о томе, да ће у последња времена да се догађају необична чудеса, да ће се појављивати поражавајући феномени – као демонстрација антихристове силе; ти феномени ће бити подражавање чудима Христа и Његових Светих Ученика.

Свети Василије Велики пише, да је ђаво лишен стваралачке силе, да он може само да подражава и да краде. Ђаво – јесте лопов, он краде наше, „ђаво је мајмун Бога“ – покушава да опонаша Бога, као што мајмун покушава да опонаша човека својим гримасама и уснама.

И тако, са хришћанске тачке гледишта, те појаве, које опонашају чуда, имају демонску суштину и усмерење. Сагласност и поверење према њима јесу веома погубни. Почетак опасности овде је – у безаконом уласку човека у свет духова, за који је он у потпуности неприпремљен. Свети Оци говоре да иако са једне стране наше тело противстоји духу, али са друге, он штити душу од превременог уласка у духовни свет, јер би се након уласка у њега, ми подвргли изузетној опасности.

Нашавши се у том свету, наша, од страсти неочишћена душа, неизбежно би се, по закону сличности, показала блиска, не Светим Ангелима, већ палим духовима, духовима таме – зато што ми чинимо њихову злу вољу, зато што се у нашој души налази неукротиво, унутрашње нагињање, тежња ка греху.

Господ нам је дао „завесу“ – тело; јер ми још нисмо прошли пут борбе са грехом, још није очишћено наше срце од страсти, још се наша личност није определила у свом односу према Богу – центру свега постојећег – до тих времена, непосредни контакт са светом духова био би за нас погубан, као за дете – шума, пуна дивљих звери.

У нашим данима, лица, која се занима окултним наукама, хипнозом, јогом, раличитим магијским учењима Истока, предлажу људима пут посебних ритуалних дела и система вежби за задобијање некаквих таканствених „дарова“, способности, натприродних сила. У том делу обећавају им да ће их обучити у утицању на друге, потчињењу себе туђој вољи, „исцељивању“ болести, итд.

Али, заузврат, од својих следбеника траже (иако то не би и схватили) одрицање од Христа и оријентацију на потпуно другачије „духовне суштине“, посреднике који се јављају и самим окултистима. Часови јоге, учешће у сеансама хипнозе, изучавање окултних наука – све је то унутрашње одрицање од Христа Спаситеља, свесно или несвесно приопштење демонским силама.

Дали су демони способни да чине чудеса? У Житијама Светих описана су многа слична „чудотворења“. Сатана – то је бивши првоанђео, који у свом паду није изгубио у потпуности своју силу, само се његова воља изопачила: уместо љубави ка Богу, сада је садржај његовог бића постао мржња према Богу и човеку, као образу и подобију Божијем.

Сличан је реци која се изокренула и која тече од краја ка извору. Будући избачен из духовних области, сатана се бори са Богом у дубинама људског срца. Срце човека је постало пољем битке Божанских и демонских сила. Демон је спреман да човеку обећа и да учини за њега све, само да би му он припао. Господ неизрециво љуби душу сваког човека – тако као и цело човечанство, цео космос, и зато сатана, привлачећи себи људе, свети се Богу за свој пад и изгнанство.

Данас распрострањена окултна искуства, њихова широка демонстрација јављају се ужасним симптомима, испуњењем предсказања, која се садрже у Светом Јеванђељу и Апокалипси „Јер ће изићи лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране.“ (Мат. 24:24) – обманути лажним чудесима, искушавати наводно добрим, за којом – иде страшно зло.

Уопште говорећи, најгори вид лажи – јесте полуистина, најопаснији вид зла – то је зло, које се скрива под маском добра. Као што уметник скрива своје лице под маском, тако често делује и зло, посебно сада. Човек, који прибегава услугама магова и екстрасенса, теософа и окултиста, неретко плаћа за своје исцељење, иако не зна – да ли је оно стварно или имагинарно ( сада и не подозревајући о могућностима обмане), ценом своје душе, њеним будућим уделом. Тај човек, без да зна, потписује уговор са ђаволом, као што је бивало у оним страшним случајевима, када су људи потписивали уговор са ђаволом својом крвљу – многи од нас су читали о томе.

Нешто слично, свесно или несвесно, догађа се и сада; они, који учествују у различитим „сеансама“, они, који се добровољно препуштају хипнози, постају ученици, у неком степену и власништво, новојављених „чудотворцаца“, који су сами ученици – служитељи тамних сила. То значи и да они, који су потпали под њихову власт, постају следбеници тих истих сила.

Погледајмо са психолошке тачке гледишта: шта представља хипноза? Хипноза – то је разлагање и распад личности: човек добровољно предаје себе, своју слободну вољу, не знајући сам коме. Без слободне воље човек је – биомашина, живи аутомат, али не личност. Овде човек предаје своју слободну вољу другој личности, постаје послушни аутоматизовани робот, који испуњава све заповести „власника“, то јест, лишава себе највишег људског достојанства. Човек, који себе подвргава хипнози, постаје уопште посебно пријемчив свакој врсти утицаја.

Он постаје унутарње пасиван, он тражи другу јаку вољу, да би јој се предао и да би постао као паразитом тог човека, који управља њиме: то јест, он се и потчињава тој снажној вољи, и у исто време, као што паразит сиса туђу крв, тако и он црпи силу из тог човека. Тако он постаје нечији додатак, престаје да буде личност. Човек, који је потпао под власт хипнозе, постаје медијум не само другог човека, већ и невидљивих демонских сила.

Сагласно са непромењивим заковима духовног живота, са Ангелима Божијим могу општити само они, који су им сами подобни својим животом. Наравно, дешавају се и ретки изузеци, али ја говорим о општем правилу. За општење са Ангелима неопходно је имати унутрашњу сличност са њима. За општење са тамним силама није потребан никакав труд, није потребно никакво очишћење себе – напротив, што је ниже пао човек, тим је он способнији за општење са духовима таме, зла и греха.

И овде је човек, које је потчинио своју вољу некаквим људима, који се баве окултизмом, и тим самим је себе потчинио импулсима, који иду из света тамних духова, поставши њихов медијум. Способност да се одупире злу и греху у њему је до крајности ослабљена. Када људи, који имају посла са окултизмом, желе да се обрате Христу, неопходни су им тешки и дуги подвиг покајања, они се подвргавају посебно снажним искушењима и нападима ђавола.

 Зато такви људи, када се труде да постану Хришћани, неопходно је насупрот њихове прошле потчињености злим духовима, да имају беспрекорну послушност својим духовним руководитељима и кроз њих – Христу. У Житијама Светих често читамо о тешким испитивањима, којима је подвргавао демон оне, који су се раније бавили магијом и окултизмом, а затим стали на пут покајања. Али, наравно, сила Божија је већа и јача од свега, и зато за сваког човека, у каквом год би се он паду налазио, док је жив, откривена је могућност исправљења и спасења.

Хипноза јесте агресија једне душе у односу према другој. На пример, физичка агресија: најјачи поробљава слабога, везује га у окове, приморава га да врши понижавајући посао. А овде је агресија духовна: хипнотизер у великом степену влада душом, коју је хипнотисао, као робовласник својим робовима. Хипнотисани човек упада, погружава се у свет илузије, свет лажи. Господ је рекао о демону, да је он лажов и отац лажи (Јован 8:44).

Све „појаве“ проистичу из области илузорних представа хипностисаног човека, који се налази у стању „самоизгубљености“, неодговорности. Они који су били подвргнути хипнози говоре да су се осећали као да су узели наркотике, све је пливали испред њихових очију, као у магли. Човек, који се налази под хипнозом, може да изврши нездраве поступке, често срамне, не схватајући, шта се са њим дешава. Демонска сила, која мрзи у човеку образ и подобије Божије, наравно, радује се таквом жалосном стању, у које човек сам себе добровољно ставља.

Што се тиче других окултних наука, све оне су повезане међу собом, повезане заједничким извором, повезане општим циљем. У њима на траже истинског добра, у окултним наукама траже привремена блага, али уместо њих добијају – у том животу – уништење, разлагање своје личности и општење са тамним, злим духовима и мучење заједно са њима – у будућем животу.

Неки хипнотизери директно говоре да они могу да понове чудеса Исуса Христа, а понекад чак се и н плакатима усуђују да напишу нешто слично. И штавише – обличење те антихристове сатанске силе, која се труди да буде слична Богу, „копирајући“ та чудеса, која је чинио Христос, али – у изопаченој, илузорној форми.

У Новом Завету је речено о признацима последњих времена: о све већем и већем притиску тих демонских сила, о њиховим откривеним демонстрацијама; о томе, да ће људи, привезани за земаљска блага, изгубивши духовне оријентире, духовну интуицију, следовати зле духове, једни – несвесно, слепо, други – схватајући, са ким имају посла.

Већ је створена „сатанска црква“ са окултно-магијским ритуалима. Као печурке после кише, појављују се нови екстрасенси и различити исцелитељи. Многи од њих путем посебних вежби и тренинга предузимају да од другог човека, направе себи сличног, екстрасенса. Другим речима, на наше очи, догађа се масовна, бескрајна, да тако кажемо, производња екстрасенса.


 

[1] Данас, такође говоре и о „црвеној“, „зеленој“ магији, итд. – али то је само замка за следбенике мрачних сила, које стреме да дезоријентишу људе, и доведу их у заблуду. Суштина сваке магије је једна – општење са демонима.

 

 

^